Pošto riba?

Taman kada smo pomislili da je Cvikovim uhićenjem zadan udarac narko-miljeu na Korčuli, stigla je blaga, smirujuća riječ njegova odvjetnika. On, mrtav (fiškalski) hladan, priopćio je puku, zavedenom medijskim lažima i obmanama, da je njegov branjenik Jakša, ono malo šoldi zaradio loveći i prodajući ribu! Kakva droga, kakav narko-boss, sve su to trice i kučine, medijski dim i halabuka, koje su onemogućile sirotoga Jakšu da udicom, mrižom i parangalom nekako prehrani obitelj i staroga ćaću…

Siroti ribar, žuljevitih je ruku skrbio da svi na otoku dobiju svježu robu. Nije mu bilo teško gubit´ noći, ne spavat danima, da bi riba bila isporučena kupcima. Šta vi mislite, bando policijska i novinarska, da je lako imat uvijek dobru robu po povoljnoj cijeni!? I da je lako ispuniti sve zahtjeve probranog tržišta i izbirljivih kupaca? Kad se ekipa sjeti, u gluho doba noći, usred zadimljene diskoteke, da bi povukla “piz” ribica, Jakša mora biti tu! I bija je, uvik. Ako je on bio u nabavi kod još krupnijih ribara, njegove sitne ribe dilale su ribu. Najčešće bijelu, ali i ostali morski plodovi dobro su išli. Kupovali su je i boljestojeća gospoda. Znaju oni što im je dobro za zdravlje. Uvijek traže najbolje, za cijenu ne pitaju…
– Nisi moga nadavat´ morske trave, morske koke, ušatoga šita, a dica bi riblje bombone – pričao je jedan od rasparčivača ribe, ne krijući gnušanje progonom šefa Jakše koji je, ne slučajno, počeo baš u jeku sezone…
– Šta vi mislite, da je nama lako doć´ do ribe s ovin jadnim koćama i starin mrižama -zdvajao je ubogi ribar – Talijanci nas ubiše svojon flotom! Triba moć ulovit nešto i za našega čovika! Ma, da je meni doć´ do oni barba Stubljar, da mu ja u “Plodove zemlje” velin ća im ide, Iruda im jeben…

I tako sad Cvik trune u pržunu, a oni njegovi drugovi s peškarije, koji su pušteni kući, pokazali su da se radi o potpunoj zabludi. Tek što je pušten iz pritvora na Bilicama, jedan od njih se toliko najeo ribe da je jadan – umro. Nisu mu dali ni male srdele, ni bidnoga inćina u pržunu, pa se čovik uželio ribe. To se najvjerojatnije zove riboovisnička kriza. Jadan, nije imao mjere, uzeo preveliku dozu orade i brancina, organizam to nije izdržao i eto najgoreg… A da je redovito uzimao ribu, rakove, lignje, i sad bi bio živ, zdrav i drugima bi omogućio pošiljke uvijek svježe robe…

Pa kad je bijeli prah u Dalmaciji ustvari bijela riba i kad “koka” može biti perad, zašto Zagorci ne bi bili uvijek dobro načitani, a ne pijani permanentno, kako ih bije glas? Legenda kaže da je u Zagorje pristigao jedan mlađahni filmski redatelj, potomak Štefeka iz Krapine, koji je u Novi svijet stigao između dva rata. On je poželio snimiti filmić o običajima staroga kraja njegova pradjeda i načinu življenja modernih pokoljenja. Prvoga dana snimanja zaputio se u jedno malo selo i pred kameru priveo Jambreka i njegovu ženu Rožu.
– Sad nam ispričajte kako izgleda jedan vaš dan. Od jutra do lijeganja u postelju – reče kamerman, pritiščući “rec”.
– Je, to vam je ´vak, dragi gospo´n – veli Štefek i kopajući po “ušesima” nastavi – Čim se zjutra dignemo, Roža i ja si spijemo po rakijicu pa frištik. Kak se teško vu polju dela, narežemo si špeka, kobase, pa to zalijemo z domaćim crnjakom. Odemo na polje, ponesemo kanistar gemišta, pa malo gucnemo, malo kopamo… Kad se u podne vrnemo doma, za aperitiva potegnemo još malo rakije…
– Čekajte, to neće ići tako – pobuni se producent. Ispast´ će da po cijeli dan samo pijete alkohol! Jebiga, kaj će Ameri mislit´ o nama!? ´Ajmo se dogovorit´ ovako: Kad misliš reći da si nešto popijete, ti Štefek reci da čitate! Pa nek´ si Jenkiji misle… Ajmo ponovo! Klapa! Snimanje! Ide…
– Znači kaj – zbori Štefek – čim se zjutra probudimo, Roža i ja trgnemo par listova iz jedne male knjižice. Frištikamo pa prolistamo malo novine, da utažimo žeđ za informacijama, he, he. Na polje si ponesemo svaki po knjigu iz poljoprivrede, da kaj krivo ne posadimo. Teško je to delo, pa si u hladu kostanja, svako malo, prolistamo knjige… U podne prejdemo doma pa prije ručka opet zavirimo u one male kratke knjižice, onak´, za aperetiva, znate. Posle obeda, Roža donese veliku knjigu i malo kisele pa čitamo skupa. To vam je nekakva bela knjiga,č ak malo žučkasta, onak´ vuče na kiselo… Je, popodne se ide na pašu, a kaj bu čovek z blagom delal neg´ malo čital? Ponesem si džepnu knjigu kaj je od milja zovemo “pljoska” i, dok to ne pročitam, nema dime… E, a navečer svi u selu idemo u lokalnu Čitaonicu. Tam se saberemo i čitamo sve kaj nam dojde pod ruku. Neki malo galamiju, smetaju ostale, ali ak´ našem društvu zoveju knjigu i vodu, sve je okej! Tak, tam čitamo do dugo u noć i onda se razajdemo. Ak´ nam ni dost´ čitanja, još projdemo k nekome doma pa pročitamo po još jenu putnu… I to vam je tak, dragi Amerikanci. Jedino je malo teško ujutro kad se zbudimo. Glava boli, a oči sve krvave – od čitanja, normalno.
– E, daj reci Roži da bi si ja i sad nekaj pročital, osušil mi se gubec od tolikega čitanja…