O shok!

Evo te drug moj i nekadašnji koljega ja da se tebe javim, moj shok Damirići.
Verovatno me se sljabo sećaš, alji tebe ja pamtim mnogo dobro i ugodno me se setiti davno prošlji dani što smo skupa i zajedno radili na more, tamo u Crikvenicu!

Ja sam Fatmir, onaj crni mali što sam radio dva sezone na moj ujak u sljastićarnicu “Orijent”. Ma, moraš da me se sećaš, staljno si me zajebavao mene da imam belji noge od nesunćanje k´o engljeska princeza… A ja sam misljio da si ti naš, Šiptar, kad si prodavao sljadoljed, pivo i sokovi tamo na plažu pa sam poćeo da prićam na Albanski, a ti me u ćudu gljedaš i ne razumeš me ništa…. Poslje smo raspravljali o fudbal, nogomet, Vokrri, Zvezdi, Partizanu i barili Nemice… Ma sećaš me se sigurno!

Ti si sa Nemice govorio nemaćki, a rek´o si mi da znaš i austrijski ako je komadić iz Saljzburg, Beć ili Grac… A ja sam se pravio Francuz, to si me ti rek´o , da pićke vole da ćuju. Bljebetao sam na materinji albanski jezik, a pravio se da sam Mišel iz predgrađe Bordoa, u posetu polubratu iz Jugoslaviju. Na taj sam fazon uvatio one dve žute Ćehinje, koje su ćak verovale da ću jednu od njih da ženim, a drugoj da nađem posao u Francusku! Baš si bio njuška ti, moj Damirići, super se sećam na svaku pizdariju što si izvodio tamo na Kaćjak i Dramalj, gde smo išli na noćno kupanje s onim komadima iz ne znam koju su zemlju bile, ali, jebi ga, nije važno…

Tvoj sam emajl adresa naš´o na internet pa ćitam te tvoje priće i misljim si što da se tebe ne javim, pogotovo sad kad, evo, smo proglasili neovisno Kosovo!
A najviše me želja da te kažem da si onda bio u pravu, kad si rek´o da će sve u tu Jugoslaviju da ode u pi… mater. Verovatno si to ćitao u stranu štampu, a ja te nisam verovao. Ćinilo mi se da ti mene onda samo tešiš i ubljažiš mi nevolja, a, evo, vidiš da je sve baš ispalo tako. Sad smo sljobodni i sami, živjela sloboda, Slobo je ionako umro pa nek bude Slobodan narodu, nas više neće da bije…

Napiši mi par reći, daj mi svoja adresa da te pošaljem malo sir od moj baba, Kosovski kabernet vino od bratić, bakljave od dedu i puno lepi specijaljiteti, da ti uzvratim gostoprimstvo iz ono vreme kad si mi ti bio najbolji shok (prijatelj) u strani svet. Jebiga, što sam ja znao onako smotan i mlad – mesi testo, tuci šljag, posipaj mrvice i tako po celji dan, svaki dan. A i ti si radio k´o zver. Ujutro i po dan na plažu prodavao sljadoljed i ostalo pa se otuširaš, predaš pare na blagajna, obućeš belu kutu i staviš mašna na ljeptirići i udri do tri ujutro posljužuj okupatore i domaći izdajnici! Kad sam te jedam puta pitao tebe koliko ti sati na dan radiš, rek´o si 25 sati, moj Fatmir… Ja sam razmišljao, glavu razbijao, pa kako, majku mu, da radiš 25 sate, kad dan ima dvadesetćetri sata, da ga jebeš njega ne može da bude 25! A ti si mene rekao da je to zato što ustaneš sat ranije pa imaš jedan sat fore! Baš si bio zajeban igrać… Ali, svaka te ćast, kad si ono na kamen seo, uzeo gitaru i samo mene u ćast otpevao Roke mandoljine, da se ćulo do Šilo na Krk! Ako si zaboravio reći, evo, da te podsetim:

Sonte t´ lutem b´hu gadi
Se do t´ vije von´ pas teje
Hape moj dollapin – zgjedhe ti –
Fustanin m´ t´ mire
Regulloi flok´t – bukuri
Ashtu moj ti vet´ si di
N´ bystek ven lul bozhur´
Dua t´ jeshe nd´r t´ gjitha m´e mir´

N´se n´na nuk t´lejon
A t´her´ gjej´ shteg vet´ si di
Mos u ngut – mos u shpejto
Prit gjersa gjumi e kaplo
P´rvjedhu nga kapigjiku
Ruj fustanin mos e gris
Ke kujdes mos e humb bozhurin
Dua t´ jesh´ hej moj si hyhnesh´

Ajde, shok, budi me živ i zdrav pa se javi na mene koji put!

Tvoj Fatmir