Sikter đedo!
Dragi Drago, pišem ti pismo rukom jer me počelo nadzirat’. Babo mi iščup’o gajtan od interneta pa ne mogu nit’ emajlisat’, nit fejsbukirat… Ufatio i njega ovaj popizditis oko Djeda Mraza kod nas u Sarajevu pa me kaznijo zaključavanjem kompjutera i zabranom gledanja teveja do ponoći. K’o da je u vojsci, dođe u po dvanajs’ pa viče – Povečerje, gasi sve! I sve to zbog Đede Mraza, moj Drago…
Ja navalio ove godine dob’t nešto od tog bradonje, a ono ga u nas ukin’lo… Neka baba ustvrd’la da taj lik nije u tradiciji, nit’ u duhu vjere naše, da je sve kapitalistička izmišljotina i da djecu ne valja trovat’ s lažnim prorocima i još nadrob’la svakaki sranja pa Djeda Mraza spreč’lo da donese darove vazda darova gladnoj djeci… Reklo – sikter Đedo, a vas djeco nek daruju babo i nana, daiđa, amiđa, ‘nako kako valja i kako je u duhu hođine poruke s minareta…
Ja, Drago, popizdio i posva’đo se sa svima… Lijepo, k’o i svake prve hefte u decembru, napis’o pismo Djedu, bio skroman i nad’o se em-pe-triju il’ de-ve-deju rekorderu, da snimam fudbal il’ kaki mekši pornić, nek se nađe… I veli babo, nemere… Nema Djeda Mraza, uštedi nešto para pa si sam to kupi, ja nemam odakle. Otkad ga smijen’lo s mjesta pomoćnika kantonalnog ministra za energet’ku, čami za sitne pare u Opštinu i samo kuka kako to ne vodi ničemu…
Ja sam, Drago, kad smo ono lani ljetovali u tebe u Makarskoj, vidijo da s’ ti pravi jaran pa bi te molio nagodinu, ako opet ona luda baba ukine Đedu, da ti napišeš za par darova pa da mi to nekako doturiš! Je l’ važi? Pit’o ja i kako to da komšija Tihomir dobije darove i od nekakvog Nikole početkom decembra?! I taj striko ima bradu, vreću i čak neke krampus šejtane što fataju zločestu djecu… Al’, jebajga, fine darove nosi… Eto, Tiho i buraz dob’li po montibajk i sanke s volanom i kočnicom! Kad sam ja pit’o što taj hađija Nikola u nas ne zalazi, dobio sam takvu trisku iza uva da me dva dana nije prolaz’lo zujilo… I on nije u tradiciji i duhu vjere il’ čega već, kažu. Ne daruje on osunaćenu djecu, već samo ove kaurine što se krste i mrmljaju očenaše, što li već ne smuljaše, samo da ne pitam više…
Ja ne znam kako bi stupio u vezu s Djedom Mrazom il’ s nekim njegovim… Ako ima emajl adresu, ured na Sjevernom polu, telefon, faks, glasnogovornika… De mi to, Drago, doturi ako saznaš… ‘Vako se osjećam k’o zadnje govno, vjeruj mi. Ako treba, nek’ u Rajvas (Sarajevo) dođe onako ilegalno – k’o Valter. Il’ nek’ se posluži onim tunelom što se u ratu švercovalo s aerodroma. Ima nas raje što ćemo ga zbrinut’, utoplit, naranit’ njegove sobove, sredit’ mu papire pa nek se zove Đedulah Djedaomermrazinović, il’ nekako što će bit u duhu tradicije. Edinov babo može ga ilegalno i osunatit’, da ne bi bilo frke sa Al-Kaidom i Vahabitimaa i šta t’ ja znam ‘ko sve Đedi o glavi i bradi ne radi…
Eto, Drago, tako ti ja utonem u svijet mašte pa zamislim da smo prošvercovali Djeda Mraza u Sarajevo, djeca zadovoljna, pokloni na broju, a ona baba što mu neda doći stoji ljuta i bijesna na Trebeviću i pita suradnike svoje pod turbanima:
– I šta mislite, gdje je sad taj Djed Mraz?
Jedan od njih okruži rukom preko cijelog grada pa veli – Das ist Valter!
Ajd’, nek’ ti je sa srećom u novoj godini! Puno mi pozdravi onog Amira s Mrežnice, sluš’o ih katkad preko interneta, dok mi ga nije ukin’lo. Aferib i bujrum tebi i tvojima!
Tvoj Hajrudin!