Rakija blues

Šljive su dobro rodile ove godine. Bistrice i druge manje kvalitetne vrste bit će ovih dana skuhane u pekmez, zamrznute u škrinje, a najveći dio bit će spečen u rakiju.

S ovom radnjom straše nas euroskeptici već duže vrijeme. Te neće se smjeti doma peći rakija, te možda, ali u kotlovima ne većim od 30 litara zapremine, pa tko speče rakiju plaćat će porez na svaku litru, morat će biti registrirani itd., itd… Ajd’ da netko već jednom jasno i glasno objavi svim ‘rakijašima’ što su točno ispregovarali naši s trijeznim Europćanima – kako ih zove kardinal Bozanić. Ako se odluče na to, neka pojasne i kolinje jer po nekima i tom narodnom običaju prijeti odlazak u ilegalu…

Da se nabroje sve vrste rakija koje se u nas spravljaju, trebalo bi mi jako puno mjesta, a ni tada vjerojatno ne bi uspio pohvatati sve vrste ovog pića koje želudac grije, popravlja cirkulaciju, ali i prži mozak i jede jetru ako se stvar otme kontroli… Uglavnom od šljiva, kukuruza, žitarica, voća, povrća, tropa, smilja i bosilja, pa čak i govana?! Fuuuuj, reći će neupućeni i oni osjetljiva nosa… Ali… Evo što kaže Google: ‘Rakija govnovača (neki je jednostavnije zovu govnara, a neki i drekovača) je, kao i sve druge moguće rakije s naših prostora, ime dobila po sastojku iz kojeg je fermentiraju. Sirovina za govnovaču je uglavnom izmet domaćih nam životinja – krava, konja, ovaca pa čak i svinja (svinjsko govno se izbjegava – one jedu sve, baš kao i ljudi, pa naša i njihova govna podjednako užasno smrde – čast izuzecima)’.

U ratu se svašta vidi i sazna pa sam tako i ja tamo prvi put čuo za ‘drekovaču’. Tada je, ako se sjećate, vladala nekakva tobožnja prohibicija po birtijama pa se vojsci prodavalo sve ‘osim kolomaza’. Čekajući naredbu za opaljivanje onih 6 granata, koliko smo taj dan imali na raspolaganju, smješteni u Orlovačkoj šumi, zavladala je ona neobična nervoza. Ručak je kasnio jer čeka se napad… Da to ispucamo na Popović brdo pa ćemo praznit’ manjerke. Pivo se popilo, voda se ne smije trošiti uzalud, a svi su nešto neurozni… Jebiga, nije tada bilo mobitela pa da nazovemo dostavu na položaj… I tada se Vili dosjetio… Hodajući onako kao Profesor Baltazar, uzviknu: Imam ja u ruksaku nekakvu drekovaču! ‘Oće l’ ‘ko probat? Meni nije pasala pa sam je zaboravil izvadit’! Mislili smo da se on, kao i obično, zajebaje, ali evo njega s litrom od ‘Dona’ soka , a unutra nekakva polumutna tekućina. Nategnu on prvi pa napravi facu… Teško da bi tako izgledao i u slučaju da mu je tada iza bukve banuo četnik s bombom u jednoj i rakijom u drugoj ruci… Tko god je probao piti – ista reakcija. Gutljaj, pas mater ili nešto sočnije i pljuvanje, a ako se nešto i progutalo, žestoko bljuvanje… Kanio sam iza rata obići to mjesto, samo da se uvjerim raste li ikakva vegetacija tamo nakon tretiranja’rigoletomicinom’, kako sam ja prozvao taj herbicid… Kasnije je Vili pojasnio da mu je tu ‘brlju’ poklonio prijatelj, skretničar na željeznici. On ju je dobio u Draganiću, ali više voli lavov i pelin pa, evo, nek’ se vojska malo ‘otašča’.

Inače, s tom nabavom opijata bilo je zgodnih zgoda. Na Selcu smo pronašli jednu odbačenu flašu od soka na razrjeđivanje, mislim ‘Pika’ ili tako nešto. Meni je ta boca bila malo čudna oblika. Imala je dug grlić, malo ‘zdepasto’ tijelo i bila je dosta široka pri dnu. Rješenje zagonetke je došlo već sutradan, kad se iz jedne dvolitre raspoređivalo vino u dvije staklene flaše. Ta ‘moja’ bila je puna, ali je u drugoj litri nedostajalo tri decilitra!? A plastika od ‘Coca cole’ zapremine 2 litre!? Čekaj malo, tko je tu lud… I tada sam uočio rješenje: Pri dnu etikete pisalo je ‘Vsebina1.3 lit.’. Eto ga na, ova boca je zato i izgledala drugačije, kad drži tri deci više od običnih sestara ‘litrenki’. Kako smo to jutro u selu kupili ‘litru’ komovače, a baba koja nas je trovala uredno je naplatila litru rakije, računica je bila više nego jednostavna: ‘Platiš tri – piješ četiri’! Pazili smo na tu flašu bolje nego da smo imali ‘Zepterovo’ posuđe najnovije generacije. Zvali smo je od milja ‘Mojca’ jer se nekad davno u nju punio sok u Ajdovščini.

‘Mojcu’ smo punili i praznili skoro do ‘Sarajevskog primirja’. Za doček nove ’92. valjalo je nazdraviti nečim boljim pa smo ‘logistiku’ nabavili u legalnoj točionici, a ne u babinoj pecari… Inače smo je već pitali jel’ to ona vodu pretvara u rakiju? Jer, po gruboj računici, prodala nam je u dva mjeseca skoro 100 litara brlje. Da je potrajao rat, babi bi pomogli da digne kat kuće, koja je izgledala kao preslikana iz Kozari boka (voda je donijela pa se tu naherila).

Da, feštalo se te večeri kao da je neprijatelj već potjeran. Pucalo u zrak, jelo, pilo, nazdravljalo… U općem metežu netko je uspio srušiti ‘Mojcu’ sa stola i pljassss… Ode naša ‘bubašpara’. Prežalivši nekako taj gubitak, okrenuli smo se novim ra(t)dnim pobjedama i poduhvatima. Ali, jedna je ‘Mojca’… Nikad više takve vjerne prijateljice, šutljive i odane… Nažalost, uz pomoć ‘vatrene vode’ otišlo nam je iz ove ‘doline suza’ nekoliko ‘Jamara’ ipak malo prerano. A najtragičnije i najbizarnije napustio nas je ‘Veber’ (tako je on izgovarao Ve-be-er pa mu ostao nadimak), koji je doma u Draganiću brao šljive. Grana je popustila, a on je pri padu slomio kralježnicu i, na žalost, nije mu bilo spasa.

Rakija – connectin’ people, čest je natpis na majicama s natpisom. Oprezno s njom, opaka je to ženska. Uvjerila se to mnoga ženska, ne jednom… Od šljive se ispeče rakija, potegne se šaka ili, nedaj Bože, čakija i evo opet šljive, ali ne na grani, nego ispod oka. Ma, tko ga šljivi… Jednom se živi!