Tiltovanje

Ovih dana dobio e-mail iz komšiluka. Kopipejstam:

Ćao!
Pa gde si bre, Dačo? Nit’ se javljaš, nit’ emajlišeš starog drugara!? Nije valjda da si se prebacio u tabor ovih jezikočistunaca pa treba da ti titlujem pisma i poruke na vašu I- jekavicu sa naše E-kavice? Znam da ti umeš da razumeš sve pa nema razloga da se praviš ‘Cro jeziko Cop’, koji će na svaku ćirilićnu reč da mi udari ‘hajg kik’ po tintari i praviti se ‘Europljaninom’ šta s visokog gleda na nas Balkance…

Pit’o si me je l’ bezbedno navrneš na ono bacanje masne loptice po parketima Novog Sada i ‘Begeša’… Lepo sam ti rek’o – mani se ćorava posla… De ćeš, bre, da izlažeš skupa kola pogibelji, a i lični integritet ne bi ti garantovano ostao vasceo i jedinstven! Ceo bataljon idiota i kudravih ljubitelja ‘Čiča Draže’ samo bi čekao da se parkeniše terenac sa šahovničarskim poljima pa da mu malo udare kulom po štosdenferu, pomaknu lovca čavlom po haubi, propešače po krovu, k’o pravi pešaci u šahu, a bogami i da za kralja i otadžbinu ucrtaju nova polja u obliku 4 Ce vitamina… Zato bolje da si ost’o kući i slušao onog vašeg Dobricu, Dragišu, kako već, Ćosića, kako urla i begeniše u mikrofon!

A da si doš’o, ja bi te lepo ugostio, kao i uvek… Keva je već ukuvala slatko, ćale je od alasa nabavio kečige pa bi fiš zamirisao u celom komšiluku. Baba je sa Zlatibora donela kajmak i kačkavalj, snajka spremila pihtiju, teča Miloje rešio da skuva škembiće, sa skojima je beše prvak Šumadije za sezonu 2010/11… Vidiš, gladan bio ne bi, a žedan još i manje… Ako te je baš želja i ne mrzi te da jedeš naši specijaliteti –  mogu da ti pošaljem pečeno prase za prezimendan! Znam da ti je polovinom februara, kao neko Valentinovo dan – zajebanih, avaj, zaljubljenih ili tako nešto… Neću da ti pečenku šaljem zamotanu u ‘Politiku express’… K’o što su nekad prasići nosili regrutima na zakletvu u Gornje Mekušje ili Kamensko… To ima da bude po svim standardima lične higijene – sterilizovano i vakumisano u posuđe moga zemljaka Zeptera… Nema da brineš, samo pripremi taze ‘leb, jer ni meso neće da bude bajato ni ubudjalo… Pa lepo ti i drugarica tvoja zamezite kako Bog zapoveda… Neka i ona ružna pesma doživi obrat… Znaš ono ‘Slobodane šalji salate’… Sad ja tebe šaljem meso, a salate i kruva nabavi si sam!

Očekiv’o sam te i na Jahorini, gde se nađoše oni naši ‘Beloglavi Supovi’, naš ‘Kluni’ i vaš pijanista. Šteta, svi smo na kraju završili na belom… Sneg nas je zavejao kao Ljubana i Dragu u onom vozu na filmu… Jedva smo se do’vatili prohodnog druma i kafane u kojoj kuvaju vino i rakiju. Usput smo smazali ceo lonac sutlijaša sa ćuftama i još natrpali u šerpe za usput, ako ogladnimo. Gde ćeš na put bez goriva…

Evo, drugaru moj, toliko za ovaj put. Nemoj nešto da se vređaš ili ljutiš na mene što oni naši rukometiše pobediše vaše – bit će dana da se opet kvalitetno pobijemo (fudbal) pa možete da nam vratite istom merom! A do tada uživajte u onim našim ‘treševima’, žikinim dinastijama, tesnim kožama, bez da nas titlujete i prevodite na ije(bate)kavicu… Uostalom, sećaš se kako smo i sami bili izgubljeni u prevodu, kad smo onomad u Staroj Pazovi, čekajući voz za Beograd, igrali fliper… Malo smo ga previše zanosili i lupali po njemu, pa nas nije hteo ta titluje, nego je stalno tiltovao! Mi njemu šamar, a on nama: Tilt!… Pa bi ovo vreme – od smrti ćopavog Zagorca do danas moglo i da se zove ‘Od Tita do titla’!

Vole te tvoj drugar Dule ‘Košava’ Jebivetrović! U prevodu: Duško Ševiburović…