Dragi Lastane

Lastana, lika koji je u ‘Modroj lasti’ s po’ muke odgovarao na nerješiva pubertetsko adolescentska pitanja, više nema. Dao je ostavku ili je odselio na Novi Zeland. Navodno je otišao ‘u privatnike’ i propao u džungli neoliberalnog kapitalizma, ostavši državi i vjerovnicima dužan pozamašnu svotu…

Sve je ovo, naravno, izmišljeno, kao što je i Lastan bio, danas bi se reklo, virtualna pojava. Pa da ostanem u tom okružju, malo ću preuzeti ulogu Lastana, koji je ‘dobio’ pismo ovakvog sadržaja:

Dragi Dadostane!

Ja sam Juraj Krtinović, zovu me Jura, Đura. Ja volim za sebe reći – Jura koji dobro gura! Živim na selu, bavim se poljoprivredom, oženjen, dvoje djece, katolik. I djeca i žena isto. U zadnje vrijeme sve mi je krenulo k vragu, iako se smjerno i uporno molim Bogu, ne ide pa ne ide.

U čemu je problem? Ja sam malo loš s čitanjem i razumijevanjem pa ja ovo diktiram, a mlađi sin piše, ja se u te kompjutere ne razumijem. Nije lako više seljak biti, moj Dadostane… Nije to više – samo toči Fergusa, ori, kosi, baliraj… Treba imat položen ispit za rukovanje onim otrovima, kako ih zovu – pestecidima. Organizirali tečaj, a mene strah toga ki ovce noža… I košta novac pa ja, eto, špricam njivu na crno, a te radazine mi kupuje kum, kaj ima ispit!?

Zval sam Šumariju da bi kupil drva, može, ali ne može u šumu ako nemaš ispit za rukovanje motornom pilom!? I to košta iljadu kun, a treba isto ić u školu, a ja se toga bojim ko ovca dva noža…!? Krast se drva ne isplati, globa je velika, a svoje šume nemam… Kaj ću sad, ni mi nego onog Stubljara, kaj zrukama jako maše zvat, pa mu muku reć, ak bi til objavit…

Kud je sve kvragu krenlo, ona moja se pravi blentava. Kako? Pa, ne da mi nase… Sad se više ne izgovara da je umorna i da je glava boli, nego veli mudro: Kaj je Jura, ti bi malo šprical? Malega sam otiral, sad ja sam pišen, ni to zanj… Ja velim, pa da, nisi mi opče dala ovaj misec? Nejču ti ni dat kad nemaš položen ispit za špricanje! Neš na divlje mene špricat, prskaj njivu na crno kulko češ, mene neš! Za nekolko vremena ja se opet idem primitit, kupin cukrce, bombonjeru Samo ti, pa se operen, obrijen, namirišen i u novin gačama se primaknen, a ona, brezobraznica, veli: Neš žagat, Jura, nemaš ispit za žaganje, kaj ak se porežeš?

Bog te Isusov, kako ću vako? Dal delaju još oni kaj one lažne diplome prodavaju… Vako ni za živ’t, moj Dadostane. Pomozi!