Šećeru moj

Godišnji odmor obogatio me za dosta novih saznanja i iskustava, a blagodat ranojutarnjih krstarenja dućanima, danas mi dala temu za ovo štivo.
Vidio u prospektu zabijenom u ogradu akcija bezbroj, ali zapeo nam za oko jedan praktičan kofer, taman kakav mi treba za putovanja kojih je, unatoč ovoj koronetini, ipak dosta. Uostalom, svega mi je oko te pandemije pun kufer, pa rekoh, ‘ajd da povećamo kuferske kapacitete. Da bi se ugrabilo takvo što u pola cijene, valja biti među prvima, otaščati ruke dezinficijensom i maskiran jurniti u pravcu cilja. Tako i bi, maskiran i odlučan, ščepah prvi, čak sam i boju mogao birati, još par stvarčica, pa na blagajnu. Vođen spiskom sastavljenim po sadržaju kataloga, odosmo u centar u centru grada. Znao sam da je tamo šećer na akciji, ali to me nije zanimalo, već hrana za mačku.
Kad tamo, stampedo!
Dugo nisam vidio takvu gramzivost i beskrupuloznost, uglavnom muške ekipe, koja je kupovala po 100 (!?) i više kilograma šećera! Kao da je ove godine pozebla sva šećerna repa i trska, i kao da je Capak rekao da se uz pomoć delanog domaćeg vina može otjerati korona, a naravno taj lijek pomaže i u erektivne svrhe…
To se meće, to se trpa, guraju se guraju i na kraju jedna bakica koja je došla po svojih 10 kg, zajedno sa svojim paketom padne na pod i nosom udari u sablasno praznu paletu… Ovi „enolozi“ koji su do prije koju godinu švercali vreće slatke tvari iz Kladuše, ne mare za takve usputne kolateralne žrtve, već uz pozu „baba ko ti je kriv, kad se guraš kadi ti ni mesto“, odoše prema blagajnama…Bakicu zbrinulo šokirano osoblje, a ona, ne puštajući svoj skromni plijen, šokirana ponavlja – dobro je, nije mi niš…
Moram priznati da me baš bacila u bed ta surova borba za cukar, koji je sa 7.99, pao na 3.99 kn, a to je šansa koja se ne propušta… Provjerio sam, za svaki slučaj, da na katoličkom kalendaru ne piše „Gospa od cukra“ ili na islamskom „Šećerbegovo“, ali-jok. Danas je „Otajstvo cukra na akciji“, a to svaki vinar i podrumar osobito štuje, naročito ako je kila cukra oko pola eura. To samo šeprtlje propuštaju.
Ipak, drago mi je bilo vidjeti, kako su baš otegli muda gurajući prenatrpana kolica, čija je nosivost bila na kušnji…
Nakon što je prva paleta u roku desetak minuta kompletno očišćena, još neko vrijeme osoblje dućana nije odmah doguralo iduću, tek da predahnu i pometu sve što su šećeroterminatori uspjeli nacukriti po pločicama. Tih pola sata nitko nikoga nije pitao kako je, ni za bilo koji artikl. Tih pola sata i himna bi počela riječima: A, kaj više nema akcijskog cukra?
Iduća paleta, podurala je ipak malo duže, jer su oni UFC borci napustili ring.
Pretpostavljam, da ih je netko priupitao, kog će im vraga toliki šećer, odgovorili li bi jednako k’o i bakice koje svaki dan kupuju rum, naravno za kolače, da je to za pekmez, med, za sve samo ne za „tri sunca“, odnosno za delanac od kojeg se odmah progovore tri strana jezika, a ponekad se nakon litre i pol penje po zidu brže od Spajdermena…
Baš,slatko, zar ne?