Basna o Peguli

Ja sam Peggy. Mačka, gazdarica na kućnom broju 112 A. Ime sam dobila po nekakvoj, navodno slavnoj glumici, nevažno. U zajedničkom kućanstvu živi još bračni par, koji su u stvari moja posluga, nježnije rečeno, moja logistika.
Tu sam već više od 8 godina, rodno mjesto mi je Zvečaj, a ovo sam imanje preuzela s tek dva mjeseca, zajedno s bratom, ali on je ustupljen rodbini mojih podanika, na žalost nestao je, pa sam sama na svijetu.
Kad malo bolje razmislim, takva mi uloga jedino i odgovara, jer ne trpim baš društvo, osim kad je meni volja da s nekim podijelim zrak i prostor.
Rekli su da sam nekakva polu perzijska pasmina, ali to mi ne znači ništa ,jer ja sam kraljica oko koje se svijet vrti. Dlaka mi je crna, kad mi postane višak linjam se posvuda, a moji domaćini, kojima sam dozvolila da tu žive, jer, ipak bez njih bi mi u kući bilo dosadno, stalno me glade, paze da ne donesem klopa, da nemam uši ili kakvo drugo zlo. Vole me, priznajem, a ja to dobro koristim.
U početku su pokušavali izigravati moje vlasnike, čak su me ostavljali da sama spavam u podrumu, kupovali mi nekakvu čudnu hranu u velikim konzervama, nisu baš voljeli da se zadržavam u kući.
Brzo se to promijenilo, pogotovo kad su me jedne zime dali kastrirati, a ja sam nakon zahvata glumila teškog bolesnika !?
Premjestili su mi spavaću sobu u kuću, na toplo, imala sam dva kreveta i tri fotelje na biranje.
Shvatili su da mora biti po mom, pa me više nisu ni pokušali deložirati, a kad je i druga kćer otišla u grad na studij, okupirala sam njenu sobu, krevet, stol, ma sve. Ona kad dođe za vikend stisne se uz rub kreveta, a kad je dosadna, ja je ogrebem, ponekad i ugrizem, tek da se znaju pravila igre. Slično je i s ovom drugom i njenom sobom, koja se samo po usmenoj predaji zove njezina soba. Mislim da će uskoro morati pokupiti stvari, jer ionako je rijetko doma. Dobre su mi, istina malo naporne s maženjem i tepanjem, ali što ću s njima..
Ovo dvoje starijih su mi skroz ok, ali to je isto plod moje upornosti, ajd’ dobro i sebičnosti. Naučila sam ih da ustaju po noći kad mi se ide van. Hrane me i tetoše kao dijete, pričaju sa mnom, ponekad se gospođa naljuti ,ako oštrim pandže po novom kožnatom stolcu ili po rubu fotelje, ali to nije strašno. Podnošljivi su, za sad.
Znaju da ne trpim nikakvu konkurenciju pa nisu ni pokušavali nabaviti bilo kakvog drugog kućnog ljubimca, a ne dao im Bog mačku, kamoli psa. Uostalom, ja im s vremena na vrijeme donesem vrapčića ili miša, ali nisu zainteresirani. Ulovim ih i još žive donesem u kuću da im se pohvalim i dam im nek’ rade s njima što hoće , ali nisu baš oduševljeni s tim. Štoviše, gospođa se s pravom ljuti, jer je zadnji miš kojeg sam za šiju donijela u kuću, pobjegao u špajzu i još tamo radi nered.
Mislim, ja sam ga jednom ulovila, ne pada mi na pamet opet ga satima čekati i hvatati za vrat. To je mačji kodeks, a to kaj ne pomaže ono ljepilo ni mišolovka, samo pokazuje da nema ništa efikasnije za te glodavce od mene. A, ja baš neću, ne da mi se čučat pokraj brašna i špageta koje on gricka. Sve je ok, dok ne dira moju hranu. Ako to primjetim, onda ga svi njegovi mišji sveci neće spasit’.
Sad kad sam starija mačka ne izlažem se opasnostima, kao u mladosti- ludosti. Već je gospon Dado pisao o mom srazu sa zmijom na koju sam naišla na njivi daleko od doma, loveći nekakve voluharice. Nisam znala da je to opasna životinja, bez obzira što nema noge, nego samo gmiže po tlu. Priznajem ja sam bila dosadna i grebla je, jer mi je smetala u lovu, a ona se sunčala i nije se htjela pomaknuti. Pasa se nisam bojala, drugih mačaka još i manje, ali ovo je bilo podmuklo i bolno. Teturala sam po toj šikari skoro dva dana, nisam imala snage za dovući se u dvorište mislila sam to je kraj, kad su me spasili moji zabrinuti ukućani . Pretraživali su to područje kao HGSS, dozivali, a ja sam zadnjim snagama dopuzala van iz šiblja da me vide.
O, kako su bili sretni !? Jako je kucalo moje mačje srce, ali i njihova. Veterinar im je rekao da sam preživjela ugriz zmije, pa tako valjda žrtvovala jedan mačjih devet života.
Sad, kad sam gospođa mačka u srednjim godinama ne tulumarim danima i noćima po terenu, sad držim pod kontrolom nekoliko praznih dvorišta u selu i naravno svoju kuću i sve susjedne, jer sva mačja konkurencija stradala je što pod kotačima ili ih je netko otrovao. Ne znam što to znači, ali bit
u na oprezu.
Sad moram ići nešto pojesti i popiti, jer tada moji sustanari prekidaju sve aktivnosti i mene maze četkom i rukom dok jedem, tepaju mi – Pegula, Pegulica, Pegaz, mica moja, moje male none, itd…
Evo, primjetila sam da Dado nešto piše, možda baš o meni !?
Sad ću mu se ja očešat o nogu, dosadan je s tim laptopom.
Peggy je gladna, ajmo diž’ se i trpaj te krekere i poslasticu, promijeni vodu u zdjelici i ne miči se od mene dok jedem.
Red se mora znati!