Bembara

Na zaslonu Ivina mobitela ukaže se nepoznat broj. Premijer je malo neodlučan, javiti se ili ne… Možda je netko od ministara dobio besplatnu karticu pa nema memoriran broj… Pa, ‘ajde, kad već tako uporno zvoni, da vidimo tko je…

– Molim?
– ‘Alo, jel to broj na koji se prodaje auto!? – zareži glas s druge strane.
– Ne, gospodine, pogriješili ste broj…
– Stani, kume, ako je to broj za prodaju ‘Bemveja’, dobro sam nazv’o!
– Ma, nemojte biti dosadni, dobili ste predsjednika Vlade, čovječe! Nije ovo sajam Jakuševac! – odbrusi Ivo, sve se spremajući zaklopiti preklopnu igračku.
– E, jebiga, u tome je problem, buraz. Takve se makine tamo ne prodaju! A ja sam ozbiljan kupac za onu ‘Bembaru’ što te zajebavaju ovi lijevi i javno bdijenje, mijene, mjere, kako se kaže… Ma, ova banda novinarska, ćaću im jebem bezobraznu… Nego, kume Ivo, kol’ko tražiš za ta kola?
– Nisam ja vama kum nit’ sam ja taj koji prodaje auto! Zovite Sunčanu ili nekoga u Središnjici, imam ja svoga posla… ‘Ajde, adio! – odbrusi Ivo, ali kupac se ne da samo tako…

– Evo vidiš kako grešiš, početnički. Ti misliš da ja nemam para, da sam podrapani Cigo što vozi ‘Tamiće i jugiće’, skuplja akomulatore po selu… Razmisli malo, šefe… Mi smo to koalicioni partneri, imamo svog čovjeka u Sabor, što za tebe diže ruku kad treba! A znaš kakva smo mi glasačka mašina. Ima nas, brate, puno nas ima. Jeste da su mnogi zamusani i malo tamni, ali glas nema boje, samo broj. E, vidiš, ja ako kažem, svi moji glasaju za tebe. Ako pak kažem Ivo žmukljar, mutikaša, odu glasovi Zokiju!
– ???
– Znam da si ost’o bez teksta. A ja ti nudim pravi pos’o. Prodaj mi taj stroj pa si rešio sto briga. Pare ti dam brzo, sve keš lova, o’š eure, o’š kune, samo reci valutu. Ako treba kapara, sad ti donesem sto ‘iljada, samo reci ‘de si. I rado bi da probam malo makinu… Znam da ne kupujem mačka u vreći, ipak si ti pravi gospodin. Nit’ se puši u vozilo, nit’ se guli kikiriki ili jede tirolska sa stari kruh i majonez iz tube… ‘Ajde, reci, kol’ko para tražiš za ‘Benđolu’?
– Uz dužno poštovanje, gospodine… niste rekli kako se zovete…
– Bajro! Zna vas moj daljnji rođak Braco, znate, onaj s televiziju! On mi je i dao tvoj broj, nabavio preko Malnara…
– Dobro, gospodine Bajro. Cijenim vašu ponudu, ali auto se ne prodaje tak tako… telefonom. Pa, pobogu, nisam dao oglas pa da se zainteresirani javljaju.
– Ma ne bi ja ni zvao tebe Ivo, ne bi smet’o, majke mi! Ali svako jutro slušam oglase na Radio Mrežnicu, pa nitko tako dobra kola ne prodaje! ‘Ajde, jebeš proceduru, kaži kol’ko para pa da ma’nemo rukom. Ja tebi lovu,  ti meni ključeve,pa da pravim feštu u selo, kakvu se spremamo da napravimo za Dan državnosti, kad su obećali da stiže struja!
– Ma, simpatični ste vi meni, gospodine Bajro. Rado bih ja vama prodao taj blindirani stroj, he, he. Ali, što će vam to? Skupa je to igračka. Iskreno, otkud vam 4 milijuna kuna?
– ‘Ajde, Ivo, da rešimo jednu stvar. Ja pare imam. Ulag’o sam u dionice kad su nešto valjale. Branitelj sam, imam dobru mirovinu. Nije mi se bilo problem praviti malo lud pred komisiju. Imam dece deset, svi rade. Skupljaju sirovine, ovi manji prose, a neki se već poženili pa se bizmis širi i sa njihovu decu. Štedi se, pazi se na svaki dinar… Ne nosi moja žena ono što i vrag nosi… onu Pradu, Dolče Bagana, Guziči ili šta ja znam. Ja sam ti, Ivo, ‘boss’. Ne Hugo Boss, već pravi gazda. U mene je kasa, a ja sam odlučio da kupim pravi auto. I ja ću da ga kupim. Neće meni samo tako da prete oni papci iz Pitomaču da sam im uš’o u njihov teren s otkupom stare krame! Kad se provezem u blindirinoj ‘Bembari’, mogu zoljom da me gađaju… a meni ništa! Samo im kroz zatamnjelo staklo pokažem srednji prst i viknem: Krepajte papci!

– I koliko biste vi dali za taj auto?
– Dao bi ti dva milijona kuna. Pola sad, a pola kad izvršim rebalans prihoda od sezone na moru! Je’l pošteno, brate Ivo? I ne moramo ni da radimo prenos. Pa kad me zaustave milicaj… ovaj, policija, da mi odma’ ljubazno vrate dokumenta i poželu sretan put!
– Ma, što je vama, Bajro!? Pa to je u pola cijene… Uostalom, što bi mi rekli da saznaju kako sam najboljeg konja iz ergele prodao, da prostite, Ciganima…
– A ništa, reci im da su to sve ionako ciganska posla… Ili da je sve to samo šala. Pa ti si najjači, kako se ono kaže…. spin doktor opšte prakse! Ma, reci da su to bili – Aprililili! ‘Ajd’, pripremi prometnu i policu, stižem popodne pred Banski dvori!