Crven fejsić nano

Deda je iz dućana došao kući ljut kao ris. Bacio je vrećicu s mlijekom i novinama na kutnu klupu i sazvao hitan sastanak ‘kućnog savjeta’.

– ‘Ajde, svi ‘vamo, da vas deda nešto pita!

– Ja baš skidam nešto s Jutjubića, evo, samo da spremim na stik… – zacvrkuće najmlađa unuka iz svoje sobe.

– Vas mlade i trebam, sine i ti snaho, ostanite ako imate volje – veli deda, vadeći svoju staru Nokiu 3310, nježno je odloživši na stol. Baba, ostavi te čarape, naštrikat ćeš ih do zime, ovo se i tebe tiče!

Kad se svi skupiše, deda otpočne svoj monolog…

– Jadan sam i ljut i ponižen i najrajše bi da me nema!

– Kaj te netko zadirkival za štaku i slušni aparat, deda?

– Ne… Dojdem ja pred dućan, a tamo sidiju i pijeju pivu svi ovi zgubidani iz sela. Larmaju i stalno nekog vraga pokazivadu jedni drugima, smiju se i dižeju palac i velidu: Lajkam, lajem, koj’ga vraga..!? Primaknem se, a oni si pokazivaju mobitele, svi imaju na ono glađenje po njemu i ne prestaju prčkat’ po ekranu u boji… U što zijate vi, pitam. A oni, bezobrazniki jedni, veliju: Stari, makni se, kaj se ti razumiš u fejzbuk, mejlovanje i nekakvo šaranje, šeranje, sranje… Onaj ratni profiter, kaj se pravi da ima ‘Pitiespijota’, nakrevelji one svoje žute i retke zube pa veli: O’š se slikat’ z nami deda, načiničemo jedan selfi pa te metnit na fejz, dobit č’mo sigurno tristo lajkov… he, he… Napisali bumo – Stari traktor i Touch boy’s! I krepali su i zadušili se od smija!!! Kad buš imal fejz, javi se!  A sad moreš samo kištru pive zvat’ za dečke! Kad nisam umrl, neću nikad!? Pa kako vi meni ne bi rekli da to treba imat’, taj mobitel na diranje i taj fejz!? Kol’ko to košta i kadi ima za kupit’? Odma’ da ste mi to još danas nabavili!

– Ali, deda…

– Niš’ ali! Ja sam prvi u selu imal radio! Prvi sam kupil traktor, dok su ćaće od ovih zgubidanov na volove orali! Prvi sam dopeljal Fiću i televizor u bojama! Navek sam gazda bil! Sad su oni prnjavci mene pod noge bac’li! Ne’mre to tako! Kol’ko novac’ je to?

– Deda, mi svi doma imamo Facebook i Wi-Fi i mail adrese i sve, lako to instaliramo, ali mislili smo da te to ne zanima… – pokuša smiriti dedu unuka, koja je upravo opalila selfie nje i dede.

– Je l’ to taj selfi, kad se slika ‘vako k’o da se gađaš z pištoljem u glavu?

– To je to. Evo, gle, sad ja to metnem na fejs i… klik, eto ga! Samo malo… evo, već imamo tri lajka!

– Jeba im pas mater, a ja mislil da po to treba u Njemačku ić’!? Baba, daj svoju karticu, meni skidaju za Dominikov Jajefon, kak’ se ono zove kaj sam ti za rođendan kupil?

– I-phone, deda…

– E, kupi i meni najmoderniji kaj ima, pa da im ja pred dućanom malo zašeram mamicu i polajkam po guzici pijanoj… Oni će mene je… u mojoj kuruzi! Kad se baba vrne z mašinom, popodne obuka! Ja sad idem razgibat’ prste, da bolje surlam po intranetu!

– Deda, surfaš po internetu se veli…

– Dobro, dobro… Od jutri me nećete više zvat Stevo Poslek, kako piše u ličnoj karti, nego Steve Jobs! A ti baba ne’š više bit’ Biljana, djevojačko Vratarić, nego Bill Gates – reče to pa veselo zapjeva: Crven fejsić nano, crven fejsić joj nanice, crven fejszbuk u Steve moga, joj lajkaj nano, lajkaj nanice!