Domobran Rot

Im’o sam strašnog petla – pjevao je Balašević, misleći u stvari na pjetlića u gaćama. Im’o sam i ja strašnog psa. Pravog psa, opakog mješanca rotvajlera i njemačke ovčarke. Dakle, bavarsko-pruska kombinacija – što znači oštrinu, disciplinu i nepredvidljivost.

Krajem osamdesetih, kad je već kuća koju smo gradili bila pred završetkom, odlučili smo nabaviti čuvara kuće jer svako malo nešto bi nestalo iz garaže i podruma. Krhka vrata nisu bila prepreka za kradljivce nafte iz bačve, vreća cementa ili sitnog alata… I tako sam ja razglasio na ‘Radio Milošu’ da trebam psa. Ubrzo mi je došao čovjek, koji je ponudio četveromjesečnog mješanca – zovemo ga Rot, veli on. Kol’ko košta – pitam. Ma ništa, samo ga vozi doma… U čemu je problem? Problem će biti jedino ako imaš kokoši ili piliće. Evo, jučer je u Mostanju zadavio kvočku i sve piliće pa je punica popizdila i rekla nek’ ga se riješim kako god znam… Ako ga hoćeš, vozi ga i popij nešto na račun moje ‘punjare’… I tako ja to crno klupko ubacim u auto pa doma. Za mjesec dana naraslo to štene u pravo tele. Jeo je sve živo, i kosti i mlijeko od mame i žgance, ma sve… Kokoši su susjedi držali u žici pa nije pao u napast očerupati tu perad, koja mu je očito išla na živce pseće…

Ubrzo se nabava psa pokazala opravdana. Jedno jutro Rot se igrao s komadom nečijih traperica. Dežurne lopine nisu znale da je u garaži oštrozubi pas, koji hvata za nogu sve što stigne, a nisu Valentovi. Pas sit, nafta na broju… Ubrzo su svi znali da se u dvorište više ne ide k’o u perivoj pa je došlo vrijeme da Rot ode na lanac. Znao sam da to nije baš humano, ali druge nije bilo. Bio je velik i opasan pa je podugačak lanac bio jedino sredstvo za obuzdavanje nagle pseće ćudi. Tim više što nikoga pola dana nije bilo doma.

Njemu je to vezanje teško palo pa je izvodio svakakve nestašluke. Jednoga dana došli smo s posla doma, a Rot je izgledao kao uskršnja pisanica – njuška ljubičasta, vrat žut, uši crvene i sve to pomiješano po leđima?! Od dosade je zavirio u podrum i tamo zatekao kutijice s pigmentima boje za unutarnje zidove. Sve i jednu kutijicu je probušio i vitlao njima dok se nije ušarenio poput Komanča obojanog ratnim bojama… O, bože, Rot, ti nisi normalan! Preostalo mi je samo otići u KGK po nove boje… U rijetkim trenucima kad smo, osim lutanja šumom, on i ja bili izvan veza, opet je izazivao samo nevolje… Poštar se vozio na motoriću poderana auspuha i svaki dan ‘prdio’ po selu. Rot je bio razvezan i sjurio se na cestu ispratiti poštara – klasnog psećeg neprijatelja s malo laveža. A Steva poštar ga je onako iz voleja raspalio nogom po njušci i nastavio put prema kraju sela. Kev, kev – pa u zasjedu. Ja sam s balkona probao spriječiti najgore, ali zakasnio sam. Steva se motorinom vraćao, a Rot ga propustio pa lukavo iza leđa u dva skoka zgrabio za nogu zgranutog poštara! Tragikomična slika potrajala je jedno 100 metara. Poštar ne staje, gas daje, nogom trese, a Rot ‘ne pušča’ nogavicu. Tek kad je komad čvrste plave nogavice ostao u raljama napaljenog psa, Steva je slobodno odjurio uzbrdo, psujući mene, psa i onoga ‘ko mi ga je dao… Od tada ništa na dva kotača nije moglo proći pored kuće, a da pas nije pokušao eliminirati prijetnju. Vao, vau, grrrr… Srećom, lanac je bio dovoljno jak.

Koliko je taj pas bio sklon nevoljama svake vrste, svjedoči i događaj iz ranog proljeća ’91. Tih godina štala je još bila puna krava pa je valjalo ispeljati stajski gnoj na njive. Kad već radimo taj nimalo mirišljav posao, usput ćemo očistiti i septičku jamu. Dok je brat parkirao cisternu do rupe na jami, ja sam mu komandirao. Rupa je bila otvorena i trebalo je staviti crijevo pa očistiti žuto-smeđi kruto-tekući sadržaj, te isti razliti po njivama – da kukuruzi imaju i fekalističku podršku u rastu. Kakav GMO… Pas je imao slobodne aktivnosti na svoj način: Pojurio je maminu mačku oko hrpe gnoja, ona je elegantno preskočila otvor septičke jame i nestala iza plota, a on onako težak prekasno zakočio pa se po mokroj površini strmopizdio pravo u septičku jamu! Buć! Srećom, iz hrpe govana virio je komad repa pa ja nisam žalio zaleći u mokri okoliš rupe, uhvatiti ga za rep i nekako izvući iz smrtonosne klopke! Potpuno dezorjentiran, s očima crvenim od gnojnice, jadan je bauljao po dvorištu. Sretan što je živ, jer udavio bi se za koju sekundu, garant. Kupanje s mlazom vode iz ‘šlaufa’ nije mu se svidjelo pa sam ga odveo na potok. Preko brvna sam šetao ja, a on je jurišao kroz nabujalu vodu potoka, da bar malo isperemo govna i smrad kojima je bio zalijepljen. Tek za sedam dana opet je mirisao kao pas, a ne kao septička jama… O, Rot…

Te se godine, kao što znate, zaratilo. Kad više nije bilo druge, podvili smo rep i zbrisali u Karlovac. Kuću su čuvali mama, baka, deda i Rot. Još i danas, kad se veterani (mama i susjedi) okupe na klupi ispod brajde, prepričavaju legende i dogodovštine tih teških ratnih dana, u kojima su oni dijelili životni prostor s okupatorima ili osloboditeljima – kako se s koje strane gleda. Veliki i opaki Rot teško je podnio gubitak obitelji. Iako ga je mama redovito hranila, nije to bilo to. Nervozan i živčan, jak i stalno sputan, lajao je na uniformirane uljeze žestoko i glasno, nesvjestan opasnosti kojoj se izlaže. Pa je jednoga dana navalio na bradatog Lozničanina, koji je naumio pretresti malo po kući, da ponese nešto za decu, ženu, babu… Ovaj se toliko prepao, da mu je puška ispala Rotu pod noge pa se nije usudio riskirati… Otiš’o je po pojačanje, da ubiju tog živčanog kera koji im remeti planove… Stigli su nabrijani u dvorište i repetirali ‘Papovke’. Rot je vidio da je vrag šalu odnio pa se nekao riješio lanca i tutanj niz vrt. ‘Streljački stroj’ je zapucao, ali avaj… Đukela nestala u kukuruzištu, a kad se vrati ima da ga ucmekamo ‘na smrt’! Pas se snašao dan-dva u šumi, a Lozničane su zamijenili rezervisti iz Valjeva pa se Rot, aboliran i gladan, došuljao u svoju kućicu. Kako je potrgao lanac, stavili su mu jedini koji im je ostao – onaj dva prsta debeli od – krave!

Tako sputan, malo manje agresivan, dočekao je i Oluju. Ustrajao je u obrani kućnoga praga pa ispada da je bio jedan od boljih ‘domobrana’ iza neprijateljskih linija. Usudim se reći da je više napravio na očuvanju hrvatske imovine, nego mnogi ‘bojovnici’ između onih pola milijuna iz Registra… Uostalom, on je neprijatelja četiri godine gledao u oči, a nerijetko i u njegovu cijev.

Vraćajući se kući imao sam nekoliko trema. Sreću i nestrpljivost da konačno uđem u svoj dom, kontranapadom su ljuljali i strahovi od onoga što ću zateći, i kako će reagirati ona pseća neman za koju sam znao da je živ. Unprofor mi javio da je ‘bloody dengerous dog’ zdrav, debel i jednako lud… O, kakva je to sreća bila! Rot nije dao ni da se izljubim s mamom i bakom. A ja?! – kao da je htio reći! Skakao je po nama od radosti, dok se nije umorio…

Ipak, za dvije godine sve su njegove traume došle na naplatu. Bio je ljubomoran na kćer, koja je sad bila u centru pažnje… Bicikliste i motoriste ganjao je u svakoj prilici. Opet je počeo daviti kokoši i pure. Na kraju je skroz pukao i režao na mene… Na moju veliku žalost, morali smo učiniti neizbježno… Od tada više nemamo psa. Odlazak domobrana Rota previše mi je teško pao da bi mu odmah tražili zamjenu.

Im’o sam strašnog psa, bio je prava neman
za očuvati dom bio je uvijek oran i spreman