Dugački dug

Po staroj navadi, kad se moj vremenski stroj uputi u neko doba djetinjstva, po „špageti sistemu“, jedna uspomena oživi još nekoliko. Prisjetio se te zadnje žetve ljeta gospodnjeg 1980.
Sredina je srpnja, ostalo je požeti još samo zob u Trebinji, susjednom selu u kojem su tada živjele četiri „naše“ obitelji- Milinovići, Gregurići i dvoji Štefančići, koji su pozvali tatu da im požanje zob, jer putujući „dreš“ tek je te subote bio slobodan.
Kako sam ja bio na pragu punoljetnosti, a tatu je sve jače „šerafila“ kičma, često sam ga mijenjao za volanom omalene žetalice- samovezačice dok se on malo odmarao i ravnao leđa.
Sve je išlo po redu vožnje i činilo se da ćemo do ručka požeti svu „katoličku“ zob, pa sam se već vidio kod Karana na Korani, a tata je jedva čekao zaleći i odmoriti bolne kosti.

Međutim, odigrala se i nepredviđena „ sudačka nadoknada“…

Najprije se u dvorištu Štefančićevih ukazao prota Čedo. On je onako sakralnim glasom zamolio da bi volio da mu danas „rešimo“ zob, jer sutra je nedjelja, Dan gospodnji, pa ne bi bilo zgodno da mu naša okretna žetalica s Lombarini motorom štekće oko crkve…
Uputili se na njivu pod crkvom i pod budnim okom “Male Gospojne“ i sveštenika Čede, za oko sat vremena poželi sve. Dok je tata otpuhivao i gasio žeđ s pivom eto ti komšije, nazovimo ga za ovu priliku Vasa. Bio je neobično visok, pa su ga zvali „Dugački Vasa“. E, čuo je da se žanje, pa što ne bi i njemu riješili parcelu ispod kuće, malo je strmije, al’ pridržat ćemo te Marijane, „tvoj maći“ i ja, veli on.
Znao sam od Korane danas ništa, ali ako je to kraj sezone, voda nek’ nosi i Vasu i njegovu zob, uputili smo se na lokaciju. Kad tamo, stvarno strmina, kako se govorilo „da krave pasu pod ručnom“!? Svakako smo se dovijali da lagana žetalica ne izgubi bitku s ravnotežom- stajao malo ja iznad kotača, Vasa pridržavao prednji kraj , a tata se isto krivio na sjedalu kao kaskader !?
Nekako to „počupali“, dočepali se ravne ceste, pa Vasi u dvorište, kako je i red – otpuhnuti i napraviti račun i za ovu drugu „pravoslavnu“ zob..

Međutim, nismo dobili nikakve dinare, jer je Vasa zamolio tatu da ga pričeka do „pemzije“, naravno boračke, jer je baš „ nakupova nekakvijeh andrlja“ (plug, brane, ili kako je on rekao – drljaču).
Nije nam baš bilo pravo, al’ ajd nek’ te potok Trebinja nosi, platit ćeš valjda, često je bilo takvih molbi, ali nitko nikad nije ostao dužan, jer kako su govorili-to je posao kad se bere kruh !
Tako prođe i ljetoi jesen , Vase s parama niotkud. Sretne ga mama na sajmu u Skakavcu, e baš je krenuo kupit salitru i „petnaesticu“ za sjetvu. Doš’ će on ovih dana, reci Marjanu da ga nijesam zaboravio !
Ode godina, dođe proljeće ’81. Marijan ode iz ove „doline suza“ praćen našim suzama, eto i nove žetve koju je koliko je mogao odradio deda, ali u Trebinju nije išao, uglavnom od Vase ni para ni glasa.
Kad je prošlo nekoliko godina, mama se pomirila s tim da neće biti ništa od toga, a tako je i bilo.

Onda je došla ’91.

Mi mlađi put Karlovca, a dosta je ljudi, među njima i moja mama, baka i deda ostali su na svojim ognjištima da ne bi postala zgarišta.
Negdje usred ratnih godina u selu se pojavio i „Dugački“.Uniformisan i opasan.
Mama, kako nikad nije imala dlake na jeziku i nije se bojala nijedne pa ni nove vlasti, skresala mu je u neobrijanu facu : O, Sava, Vasa kako se zoveš već , evo tebe…’Oćeš sad kad je vaša država, platit dug iz one prošle, ili opet nemaš kod sebe novce !?
Baka je okrenula očima i zavapila: Muči Jane, još će te vrag ubit’!
On se malo „poklapio ušima“, jer čuli su i njegovi nadređeni, ali je samo odbrusio :
Bog će ti platit, ako neće moj, pitaj svoga jel pri parama ! Jebala te žetva,’ ko se toga još sjeća!
Mama bi pukla da ne odgovori, pa je dobacila : Nek ti bude za vijenac i lampuše, vidim da se vlečeš ki stari vol uzbrdo!?

Dug je ispao dugačak, duži od Dugačkoga Vase, nismo propali, a nije propalo ni sjećanje na događaje koji su se protegnuli na dvije i pol države…