Fatalne žene

Kako je to velemajstorski stihom kazao karlovački pjesnik Želimir Sain : „Tepal sam joj, tepal…pa mi se dotepla…!?“ 

Radi se, naravno , o nježnijem spolu. 

O onima, kako pak zbori Boris Bele iz „Buldožera“, koje su „ukras prirode“. 

Ako vam nije poznata materija, uguglajte njihovu pjesmu „Žene i muškarci“, toplo preporučujem !

Obilježili smo eto u ovo ratno& pandemijsko vrijeme i Međunarodni Dan žena. Ostalo u narodu kao osmi mart, iako odgovorno tvrdim ova današnja slavlja tek su sjena onih terevenki, derneka, koji su se  u polumračno socijalističko doba odvijali-  dopodne u tvornicama, osobito po uredima, a popodne i navečer po restoranima. 

Pjevalo se plesalo i veselilo. Naravno jelo i pilo, pogotovo pilo.

Osobito su muškarci „kršili“ po svemu što grlo žari, a i poneku drugaricu je znao prevariti slatki šeri, gorki amaro ili vermut…Njima je brzo bilo oprošteno, a s tim su računali i muškarci. 

Kako je biti žena, ne znam, ali da je lako- nije. U dva  sam navrata najbliže tome  da saznam ,  a oba su bila opaka zafrkancija.

Uostalom, kako drukčije…

Prvi slučaj zbio se jednog vrućeg ljetnog dana ranih sedamdesetih, dok su se moje sestrične pristigle na selo iz Zagreba i Švarče, dosađivale u hladovini iza sjenika. Palo im je na pamet da mene obuku u curicu, pa da vide kako bi izgledalo da imaju još jednu sestričnu !?

Kako su one meni, sve starije od mene, bile uzor u svemu i jako zanimljive, nisam se baš opirao …Ha, bitno da se nešto događa.

To je bila transformacija koje se ni ova ekipa iz „Tvoje lice zvuči poznato“ ne bi postidjela !

Obukle su mi svoje štrample, kikljicu, ne sjećam se kaj još, u kosu stavile ukosnicu, zakvačile mi rinčice, narukvice, prsten, u nečije cipelice sam mogao ući, k tome me još i napudrale i namazale mi usne, zacrnile obrve i trepavice…

Gledam se u onu „psihu“ (ogledalo) i ne prepoznajem sam sebe!?

Ma, Damirčica, 1/1…. 

One isto jako zadovoljne, pa da se transformacija „ne baci“, uvalile mi i torbicu u ruku i poslale me u šetnju kroz selo , a one su lukavo išle pedesetak metara iza.

Koji karneval !?

Gegam se ja selom, a nitko niš’ ne pita…Ne poznaju djevojčicu, a koga pitat ,čija je…

Tri bake koje su šivale svoje radove u hladovini kod Papeža, ošacale me onako rentgenski, pa promrmljaju :

„Jeee, čija je ovo lepa cur’ca , kaj se šeće po Dolenskom selu po ovi vrućini ? 

A, ne znan, ja je ne poznan… 

Ma sigurno je jedna od Macinih ‘nuč’c (unučica), ove su iz Zagreba tuj… 

Sestrične se odvalile od smijeha, a slično je bilo i kad su me doma pokazali ukućanima…

Kojiga vraga ste to način’le od dečkaca….? 

 Šteta što nije bilo ove tehnike , pa nema ni jedne slike, a moja je sreća što je sva moja ekipa bila negdje na paši ili na kupanju , pa sam izbjegao obilnu  porciju ruganja i podjebancije.

Drugi put bilo je puno stresnije.

Konobareći u zagrebačkom kafiću na Bukovačkoj, s jednom opakom ekipom i maštovitim gazdom , a posebno gazdaricom koja je obožavala maškare, svake smo godine bili prigodno maskirani za Fašnik. Te Orwelove ’84. gazdarica Ljerka odlučila je da budemo- konobarice !?

Vidio sam da vrag odnosi šalu kad je nas trojicu potrpala u auto i isporučila svojoj šnajderici da nam uzme mjeru …

Ona je dala sve od sebe i sašila nam šosiće , haljine ,tajice, pa nas pretvorila u nekakve  kurvanjske konobarice s perikama , a vrhunac terora bile su štikle na kojima smo nabadali po lokalu…

E, čovječe, kad sam to preživio, sve ću.

Gostiju k’o u priči, guraju nam dinare u dekoltee, pljeskaju po guzicama, cmokaju nas bradati i brkati muškarci, a sve vrijeme zabava k’o u New Orleansu, a ne na Bukovcu !?

Oko 23 h , kad se lokal zatvara, mislili smo da smo se spasili, a pogotovo što se na vratima pojavila milicijska patrola .

Ali, jao…

Oni se odvališe od smijeha, postrojiše nas trojicu ispred šanka, pa kao u svoj bločić pišu imena i cijepe nas na svoj način.

Kako si ti Darko, pobogu, pitaju kolegu, a vide koje sise imaš!?

Ti s ovom gujzcom, nemereš bit Damir da ga vrag ruča, a Drago, bem ti palentu, stvarno si ko kurabe što ispred Varteksa ordi, odri, , jebiga- rade….

O, sramote!?

Jesmo slobodni ? – promuca Darko.

Bit ćete kad potočite svima piće, naravno i nama i sebi, imate još pola sata, stan’ca Maksimir časti !

Nekako oko ponoći, patroli je zapirijukala motorola, valjalo je na nekakvu intervenciju, pa je naša femme fatale muka okončana..

Žene, svaka vam čast ! Nije to lako, nimalo.

Kad smo u skladištu konačno ponovo postali muškarci, sva muka je minula jer smo podijelivši bakšu na tri dijela, svaki zaradili po pola tadašnje plaće…Radilo se o par “milijona” starih dinara…Portpali smo novce svaki u svoje samostojeće hulahopke s likrom od 40 den-a, pa sutradan krenuli u kupovinu DM-a, ljubljenih “orlova”…

Na izlazu iz lokala, ono kad me ošinuo hladan zrak, čisto rutinski sam provjerio , jel’ iza šlica sve na mjestu!