Jahači rumene kadulje
Noć je beše mirna, a nebo se osulo zvezdama. Pored reke utaborila se karavana na putu za zapad . Žene su na vatri pekle pun tiganj slanine, dok se iznad druge vatrice već pušilo lonče s vrelom i svežom kafom. Muškarci su tiho razgovarali u dokolici, sipajući viski iz čuturica u šolje, netremice motreći u pravcu prerije odakle su vrebali razni uljezi, na dve ili četiri noge.
Nešto pre ponoći iz mraka se začuše pucnji i topot kopita. Putnici iz karavana, brzo su se probudili i u magnovenju uzvratiše vatru! Oko njihovih glava fijukala je tanad, kuršumi su se zabijali u arnjeve kola, konji su se propinjali ,a neki se dali u bekstvo.
Napadači su bili brojniji, pa se razvila borba prsa o prsa…Sevala se sečiva, pesnice su pogađale u pleksus i brade, a žene nisu batalile vreme, već su vriskom i galamom terale napadače, koji su videvši da je otpor prejak, uzmicali kroz žbunje u preriju…
Ovo bi mogao biti početak bilo kojeg „ pisanog romana“ iz Zlatne serije, čiji su glavni junaci bili Vajat Erp i drugi pozitivci, a „crtani romani“ imali su jaku reprezentaciju – Teks Viler, Kit Teler, Komadant Mark, Zagor…
Svima je zajedničko bilo da su štampani u Gornjem Milanovcu, što znači da su i kauboji i Indijanci i lopovi i šerifi, svi redom govorili ekavicom na srpskom jeziku !?
U ono vrijeme, da posegnem za evanđeljevskim izričajem, nama klincima to nije bilo nimalo važno. Štoviše meni je bila fina podloga za savladavanje jezika bratstvojedinstvenih nam naroda…
Ako izuzmemo te jezične vratolomije, to se štivo čitalo bolje i više nego bilo kakva školska lektira, upijalo se sve, a neke fraze iz tih romana i stripova dan dana se čuju iz usta „računajte na nas generacija“, poput one zajebancije: Mirko, pazi metak! Hvala Slavko, spasao si mi život !?
Svakog ljeta isti scenarij- jesmo došli doma, pobacali u najdalji ćošak sobe torbe, udžbenike , teke, likovnu mapu, nas nekolicina zaputili bi se kod jednog od „velikih dečki“, koji su već radili i imali love za kupovinu romana i stripova, pa u fektanje da nam posude te hrpe dragocjenog štiva.
Pravila su se znala – nismo dolazili praznih ruku, kao ni Čejeni kad bi išli na pregovore kod Velikog bijelog Oca- nego bi se ukrala koja litra rakije iz podruma, a znala je nestat i flaša Amara 18 iz nečijeg regala…Naravno, našla bi se tu i pokoja kutija Opatije i Filter 57, a ja sam imao adut u obliku starih brojeva Zum reportera i Starta, koje sam dobio od bake, čija rođakinja je radila u Karlovcu na kiosku, pa na selo nosila remitendu, dakle višak neprodane štampe..
Mi smo zaista bili premali da nas interesiraju sve one obnažene cicate ljepotice s neobičnim grmom među nogama, ali to je momcima bio jack pot i to se štivo, u stvari slike jako cijenilo!
Kako sam uživao i u mašti stvarao slike o Lunu kralju ponoći, o čovjeku s ledenim pogledom i munjom u ruci – Doku Holideju, jahao zajedno s kaubojima preko Teksasa, kartao s njima poker, i naravno uvijek polako odjahao u suton…
Sestrična Vesna morala me naučiti kartati poker, što je u stvari ostala i jedina igra koju znam, a bratić Milko kriv je za zarazu Alan Fordom, kad sam bio dovoljno velik da skužim te bezvremenske fore.
Ova priča i sve slike iz djetinjstva reproducirao je jedan – crv !?
Da, crv na kojeg sam naišao dok sam slasno zagrizao jabuku petrovčicu, koje kako im i ime kaže dolaze oko Petrova, a to je znamo kraj školske godine i početak raspusta…
Debela hladovina, stara deka, nekoliko jabuka i roman u ruci. To je ljeto iz snova kakva smo proživjeli u miru sedamdesetih godina 20. vijeka.
Ja sam znao skloniti se u drveni pčelinjak, pa u mirnom suživotu s pčelama čitati omiljeno štivo a kasnije i zapaliti pokoji Ibar ili Dravu koju bi izvukao tati iz kutije…
Da se ne skuži da sam pušio , tamanio bih jabuke, a naravno u njima i crve,ali kako bi rekli kauboji iz romana- who cares, nema veze!?
Tako sam i neki dan zagrizao mirisnu, nešpricanu, domaću jabuku, a gospon crv uvrijeđeno je ispuzao iz svog dotadašnjeg doma, pomiren sa sudbinom da mu je nekakav uljez pojeo kuću i špajzu !?
Osim ovih pozitivnih emocija, onaj drugi crv mi nije dao mira, pa sam zaključio kako iz te priče jedino tužno je to što smo od ekipe iz tih milanovaca, loznica i valjeva umjesto onih stripovskih kuršuma , tanadi i đuladi, jedne jeseni dobili isporuku tog pravog borbenog kompleta!?
Ali, to je neka druga dimenzija života, o kojoj ne bih ovom prilikom, već kao i na kraju svakog boljeg romana, mirno odjahati u noć.