Karte na pregled
E, jebajga! Baš me fino krenulo na svim poljima, mislio sam, mogu da mi stave soli na rep… Kad me uhapsilo usred autobusa. A im´o sam valjanu kartu, matere mi! Mogu da se zakunem čime ´oćete, pa i onim što mi je najmilije – Ljiljane mi, žene što me verno čeka k´o Peneloposava Odiseja.
Kad sam onomad nestajao s lica zemlje u Han pijesku, nisam znao kamo ću, ni šta ću. Poželjeh da me proguta živi pijesak, jer već sam čuo lavež haških haskija i osjetio sam vruć dah (malo je bazdilo po domaćoj brlji) domaćih i bjelosvjetskih špijuna za vratom. Valjalo je zatrti trag. Promijeniti izgled, preći s ijekavice na ekavicu. Postati drugi netko…
Evo, sjedeći sada u ćeliji, češkajući jaja, razmišljam o vremenu, tačnije, o drugoj mladosti što mi donese tajni život. Donese pa naglo odnese. Kao i kosu, bradu, a nadasve čuperak, što mi dušmani odsjekoše, ruke im utrnule zauvijek, dabogda! Pišem tebi, Damiriša, jer sam se prvi put, otkako me uhapsilo, od srca nasmijao kad mi je burazer pričao da si ti na tu svoju radijo stanicu – Koranu, Mrežnicu, kako li se već zoveše, objavljujući tu vijest, pjevao onu meni omiljenu od grupe Kvin – Anader bajts d dast, prepjevavši u “Radovan baca daske”! Pa u nastavku još si nešto kenjao, ali dopalo mi se to mangupisanje. Bolje tako nego da me seciraju ovako kako po cijele dane rade. Te loš psihijatar, te griz´o nokte, piškio u krevet, pis´o loše pjesme, ubijao nedužne civile, krao voćke kao mali, mrzio Turke, crnce i štatijaznam šta…
Kad sam se iz onog lijepog čovjeka, precjednika i faktora, morao pretvoriti u bioenergičara Dabića, nije mi bilo lako. Ali narod, pogotovo Srbi, popušili su svakakvih debila pa su prigrlili i mene, onako čupava, neobrijana. Pričao sam im bajke koje žele da čuju, upakovao to u medicinski vokabular pa malo alternative, malo šale, viceva i eto mene na dobrom glasu. Ajde, reci, malo pa pravo – je´l taj čiča može mačku da zadavi ispred solitera, a kamoli da razvali Sarajevo, pola Bosne i da zavije u crno dvesta iljada majki? Batali, bre! Samo topla reč i pomoć svima koji se osjećaju loše…
Kažu da me izdala moja supruga Ljiljana. Mija lilika. Možda, ´ko će da ga zna… Kad smo beše ono obreli se na Čiovo, moja nova drugarica Mila, koja nije bila kao “Radio Mileva”, iako se zove Mileva Cicak (a volela je raditi ono što joj prezime govori, he, he), pa da me ona izda i da kukuleleče onako po televizijama, ´ko Ljiljana onomad. E, tamo smo Mila i ja gledali na vašoj ustaškoj televiziji onaj film “Kako je počeo rat na mom otoku”. Pa, ono kad ono žensko doziva muža oficira JNA: Aleksa, vrati se kući, skuvala san ti pašta šutu! Kad se ovaj nije javljao, ona je histerizovano urlala:
– Znan ja zašto ti nećeš doma! Zbog one kurvetine! Zbog kurbe, kod koje si bija kad mi se onda osam dana nisi javljao s vježbe! I bolje ti je da ne ideš doma, iskopat´ ću oči i tebi i njoj, Aleksa!
E, tako je, kažu mi, i moja Lili, na toj snimci gdje me kumi i moli da se predam, na kraju zakreštala da zna kako ja Milu milujem i da se vraćam njoj, jer će me odalamiti oklagijom po glavi, samo ako joj dopadnem šaka… I baš kad sam i ove godine krenuo put Splita, desi mi se taj maler da me netko cinka, poput Vuka Brankovića, pa da moje spremljene espadrile, peškir na tačkice i sunčane naočale Rej-Ban ne vide sinje more, nego onaj vodoskok u Ševe-ningenu, karam ih ja, Karađić Rašo, u dupe pedersko, čmarovi jedni bezdušni. Umjesto da opet Milevi pjevam na steni iznad mora što se pjeni:
Mila kuda si mi trbuha ravna,
mila kuda si u grudima k´o planina,
Mila sad si stvarno slavna,
mila si mi ti jedina…
Evo, toliko od mene za sad. Iz Haaga šaljem razglednicu svakako tebi i familiji. I da ne bi bilo zabune, stvarno se nisam švercovao u autobusu. Problem je bio što su se švercovali kontrolori… A Raša je uvijek pravio rašomon pa ću i dalje. Još će dušmani pričekati da mi čitaju Opelo. Je l´ neđe zapelo? Troljubac svima koji me znaju.
Raša, Dabo, David…
P.S. Mila, ne brini, ponio sam i one čiste gaće. I one dugačke, kad zazimi…