Kašljugar i Dante

Svatko ima nekakav fetiš, neobičnosti, koje je teško objasniti samome sebi, a kamoli drugima. Bez brige, ne radi se o svakakvim sklonostima ispod plahti ili slično, već o sklonosti da ljudima oko sebe dajete nadimke, a često i stvarima i prostorima.

Mislim da nema stručnog naziva za tu pojavu, pa ću se ja u svojoj drskosti drznuti krstiti to – „nadimkofilija“ ili onako malo stručnije- „ nomentologija“.

Ja patentirao, ja ću se nositi s tim, kako se nosim s nadimkom koji mi nije po volji, ali svima drugima je, pa šuti i odazivaj se, ne talasaj bez veze!?

Počelo je to davno još, kad sam dešifrirao dva nadimka starijih suseljana, a oni koji su ih tako zvali, pojma nisu imali što oni znače.

Nikad nisam naučio engleski jezik kako treba, ali znao sam onoliko koliko mi je trebalo, pa mi je malo neobično zvučalo kad su dvojicu povratnika iz Amerike zvali „Šur“ i „Sanabić“.

Za nadimak „Šur“ nije bilo dileme. Taj je omaleni čovo koji je jako lijepo crtao, a svoje radove, uglavnom golih cura vješao po živicama kad bi se vraćao s kravama iz ispaše, te bi na svako pitanje odgovarao „Yes sure“ ili po domaći „šur da jes“. Sigurno, prevelo bi se i s minimalnim znanjem engleskog. Nemaš kaj mislit- on je Šur i gotovo.

E, s ovim drugim je bilo malo teže. Trebalo je odgledati dosta filmova i prevesti onu čestu psovku kojom su se služili pozitivci kojom su blatili negativce, a to je ona ; You, son of the bitch !

E, taj se pak striček od svih nelagoda branio tom poštapalicom i sve je , a da oni pojma nisu imali što to znači svrstavao u kurvine sinove!?

Pa tako nakon nekog vremena, nitko ga nije zvao imenom, a ja niti ne znam kako se on stvarno zvao, nego jednostavno , po Vuku- „Sanabić“. Tvrdo ili meko č&ć, svejedno…. Ne samo to, već su i njegove u familiji zvali – mali od Sanabića, Sanabićeva snaja itd…

Ja sam svoje otkriće prezentirao sav važan, jer je čovjek u međuvremenu umro, njegovim potomcima, ali oni su me samo sažalno pogledali i mislili su kaj ovaj mali mlati…Previše filmova taj gleda !?

To s davanjem nadimaka kasnije me uhvatilo baš za pravo, pa sam i nesvjesno ljude nazivao po svom.

Jedna nedužna baka stalno je gnjavila s nekakvim lokotom, pa je postala i ostala „Baba lokot“.

„ Kod Miloša“ su cijele skupine imale kodna imena – svi komunalci u kombinezonima na jutarnjem otaščavanju su postali „Plave bluze“, po indijanskom nazivu za američke vojnike. Stari borci , neminovno – „Šesta lička“. Studenti koji su vikendom tamanili pića kao da sutra ne postoji- „Zloglasni zagrebački studentski korpus“!? Itd..

Jedno vrijeme sam zaboravio na to, onda je u ratu opet eskaliralo. Branko koji je imao dosta sitnu glavu, kad bi stavio šljem ili kacigu izgledao je baš k’o strašilo s loncem na glavi, pa je neminovno postao i ostao – „Lonac“.

Sead je jedno vrijeme stalno ponavljao kako smo najebali jer oni imaju „čuda vebera“.. Mislio je na VBR, ono zlo s 12, 24, 36 cijevi. Ostao „Veber“ zauvijek.

Drago, koji je bio propisno ćelav podsjećao nas je na tada aktualnog nogometno gospodarstvenog djelatnika Anđelka Herjavca, pa smo ga prozvali ¨Anđelko¨¨. Nije znao zašto, nije se bunio, jer to mu puno bolje zvuči nego ¨Smotani¨ kak su ga zvali na poslu i u birtiji, prije rata…

Kad smo bili par mjeseci u Katićima, negdje iza ponoći, kao najprecizniji švicarski sat, svake noći bi jedan deda izlazio na ganak svoje drvene kuće i glasno kašljao i grcao jedno pola sata. Na kraju bi potegnuo sve iz želudca i pluća i zadovoljno ispljunuo sav sekret koji ga je mučio, na dvorište. Ja sam se prvi put kad sam ga čuo toliko prepao, da sam već otkočio pušku… Međutim, svi smo znali za taj njegov običaj, a ja sam mu prilijepio nadimak – „Kašljugar“.

Nekoliko mjeseci kasnije smjestili su nas u jednu novoizgrađenu ulicu na Švarči, u jednu od napuštenih katnica koja je bila pri kraju tog jarka. Bila je jesen, stalno magle, kiša i blato, jer asfalta još nije bilo, pa je sve to izgledalo baš sumorno i bezizlazno. Mi smo svaki dan kopali rovove i skloništa, uostalom zato su nas i zvali „Jamari“, blatni dolazili u te gole zidove, peć je stalno dimila, malo smo podsjećali na one Cesarićeve „Vagonaše“, ali ja sam otišao korak dalje u beznađe pa sam tu ulicu i našu bazu krstio po Danteovom opisu zadnjeg , devetog kruga pakla- „Vražji jarak“ Hell’s ditch!?

Rat završio, ulica dobila asfalt, kuće obnovljene, ali za mene i moje suborce to će uvijek biti –Vražji jarak…

Jednu jamu sam isto krstio po sebi, jer bilo bi malo pokvareno svima i svačemu davati nadimke, a sebe šparati, ako je situacija nadimkasta. A, bila je…

Zgoda se događala u proljeće ’92. kad smo minobacače parkirali ispred one nesuđene Agrokomercove betonske zgrade na Selcu. Danas je sve zaraslo u šikaru, a onda je nama dobro poslužila za opaliti salvu, pa se skloniti u dubinu zgrade.

Ja sam čučao uz svoj Rup -12 sredstvo veze i čekao naredbu, pucamo ili ne…Kako se sve to odužilo, a meni se da prostite- prisralo, valjalo je naći dovoljno udaljeno mjesto „za istovar“,da ne smrdi suborcima. Zamolio Lonca da pripazi na vezu, uzeo papirnate maramice, pa u dubinu zgrade po mrklom mraku, polako korak po korak, jer lampa se ne smije paliti, odat ću položaj.

Taman mi se učinilo da sam otišao dovoljno daleko, kad mi nestane tla pod nogama!? Pao sam na glavu u duboku jamu na čijem je dnu bilo jedno pola metra blatnjave vode…U, majku ti !?

Ispuzao nekako van, sav mokar i blatnjav, prošla me nužda i ljut ko ris dovukao se do ostalih koji su čuli kako ja padam u ambis, pa me udariše zajebavat. Ispao sam – seronja u pokušaju.

Sutradan smo išli napraviti očevid i shvatili da sam pao u jamu koja je bila iskopana za budući teretni lift i bila jedina rupa u inače ravnom podrumu!?

Naravno, odmah sam taj prostor nazvao „Valentova jama“, a da bi sve bilo legalno, našao sam nekakvu dasku, crnom bojom napisao: Achtung- Valentova jama!