Lezi lebe da te jedem

Sevka je provocirala brošem s crnom brojkom nazaposlenih. Nema tko se nije očešao o Jadranku zbog izjave o pastirima. Ni sam nisam odolio, čitali ste u prošlom (o)blogu. I ovih se dana nastavlja trakavica o nezaposlenima i ‘nezaposlenima’. Kažu neki da ih pola od te brojke koja se vodi na Zavodima nikad više neće niti misli ponovo se uhvatiti nekakvog posla koji bi ih skinuo iz evidencije. Nekoliko desetaka tisuća radi ‘na crno u fušu’, masa ih čami na burzi čekajući mirovinu, dok drugi švercaju, skupljaju staro željezo ili povremeno beru šparoge ili peru guze nonama i nonićima u Italiji. U evidenciji su, nek’ se nađe…

Čitamo da smo najveći pijanci na svijetu, da nam je informatička pismenost na niskim granama pa možemo biti sretni da ne postoji kakav ‘lijenometar’, jer bi vjerojatno mi i Crnogorci bili lideri te ljestvice. Kome se radi, ako je stalno ‘u magli’? Daj još jednu nama i daj dečkima kaj piju! Neće posal pobić, kažu ‘dalmoši’. Za one koji su u pretvorbi izigrani, opljačkani, nije ni čudno da im je volja za posao na minimumu. Tko me nije vidio, taj me nije sjebo – tako mi je opisao svoju poslovnu kataklizmu jedan vrstan majstor svog zanata, koji sad, umjesto da kroji cipele, u fušu mijenja potpetice gospođama iz ulice. Rasturiše firmu, nama ostali dužni i dinara i ‘HRD-a’ i kuna i neuplaćenog staža, svega…

Takve se može razumjeti. Ali ja se svaki dan uvjerim da je naša zlatna mladež dobrim dijelom potpuno nezainteresirana za posao. Ako to nije baratanje računalom i dobro plaćeno menadžersko mjesto – sve drugo je ‘pušiona’, ‘glupa šljaka’, mrcvarenje… Nema dana da ne objavimo oglas za neko radno mjesto. Istina, u top managment rijetko se nudi, ali ima i zanimljivih ponuda. Najčešće su to konobarice, prodavačice, šivačice, vozači… Pa to zvuči ovako:

– Izvin’te, nisam uvat’la broj za prodavačicu cipela. Ćete mi ponovit?
– 098 i tako dalje. Jeste zapisali?
– Joj, čekajte… Brzo govorite, kak’ ste ono rekli? 099…
– Ne. 098 i tako bliže. Pa kako ćete brzo uslužit’ mušteriju i napisat’ račun, kad zapinje s običnim brojem mobitela! – pjenim se ja jer imam i drugog posla.
– A, ni’ to za me’. To je za ‘ćer. Ona bi išla delat.
– Zašto onda ona nije zvala?
– Ma, još spi. Kaj će delat…

A vani sunce na vrh neba, još malo pa će podne. Neće se ta kruha najest’ u trgovini, mislim si ja, a telefon opet zvoni… Sad je baka zvala za unuku, pa nakon nje kuma za piljunu, svekrva za snahu, susjeda za malu od njezinih križanih kumova… Niti jedan poziv mladunčadi koja bi trebala preuzeti odgovornost i ustati se kao Milena u pola 6, mirisati na jabuke pa na vrijeme doći na posao. Kaj god… Pola ih spava kod dečka, a druga polovica ne zna ni koji je danas dan, a o visini rate struje, žali Bože trošit’ riječi. Nek’ je koja kuna na mobitelu i novi frend na Fejsu. Daj, stara, ne duši ti stalno s tim poslom… Rajše mi napravi kapučino i dodaj daljinski…

A ima oglasa gdje je potrebno mailom poslati životopis i molbu. Tada ja nagrebem k’o žuti… Evo:

– Kaj to treba poslat’ i kuda? – zove, naravno, starije čeljade, koje pojma nema o izumima Billa Gatesa & comp.
– E-mailom poslat’ životopis i molbu – cvrkućem ja, a znam da niš’ od toga…
– Kako to ide? Dajte mi atres (adresu)…
– Recimo: osiguranje et posao točka hr. Sve malim slovom.
– Čekajte, polagano. Pišem: osiguranje… Dal taj ‘et’ malim ili velikim slovom?
– Ma, ne, to je manki, et… Kak’ ću vam objasnit kad ne znate…
Al’ ne da se baka… Ma, ja ću zapisat, a ‘nučica će to slat… Jeba ih pas, kaj ne metneju telefon i atres, nego nas ‘vako zajebavadu…
– Ako ne znate poslat mail, žali bože pitat za posal – mudrujem ja.
– Ajd’, kad sam vas već dob’la, kako se šalje poruka za oglase. Iman nek’va stara kola i nešto masti i gnoja. Vrag vas nebi dobil na telefon…
– Napišete RM, pa razmak, tekst oglasa, vaš broj, pa pošaljete na 66531. Jednostavno…
– Znači RM, pa razmak… A jel razmak z vel’kim il’ malim slovom?
Para iz ušiju šišti mi na sve strane… Čuvaj živce, čuvaj živce, ponavljam u sebi…
– Bako, pobogu! Samo razmaknete riječi, ima tipka za to na mobitelu…
– Razumim, kaj se ljutite… Probat’ ću pa kaj bude.
– A zakaj vam unuka ne pošalje sms?
– To mi je skupo! Poslala je dva put pa me odma iskala sto kun’ za bon! Veli da to čuda košta.

I tako je to. Naravno da je većina mladih voljna raditi nešto u životu, ali teško su pokretljivi. A kad im nešto ne paše, bez pola frke daju otkaz. Nema tu duranja i trpljenja. Ipak su to djeca 21. stoljeća. Pojadala mi se jednom jedna agilna majka, moja školska kolegica, da joj mala nije završila srednju školu pa bi sad ona nju zaposlila. Bilo kaj, samo da je koja kuna, ‘vako se više nemre… Za koji dan šaljem joj broj od gazde koji treba konobaricu. Počela princeza točiti i kuhati kavu, ali ne za dugo. Prije prve plaće svečano je izjavila da ona to više neće durat’. Pijanci galame, drpaju je za guzu, smrdi im iz usta, ne ostavljaju tringelt. Svaki dan je u manjku, gazda je ‘Škot’, sve će joj odbit’ od plaće. Kad bi bila kakva kladionica ili bolji butik, delala bi ona… U birtiju više ni mrtva! Fuj!

Ubrzo se ukazala šansa i mjesto u kladionici. Počela je prvog u mjesecu, izdržala je do dvadesetog. Pa to se dela dvokratno!? Subotom i nedjeljom isto, čovječe!? Kak’ ću u ‘Hižu’ i ‘Franki’???!!! Ma, fuck it! Veli ona i odseli se k dečku. Ako treba, kod njega će i krave dojit’, izjavila je svečano. Nesuđena svekrva izbacila je nju i sinka svog iz kuće nakon nekoliko mjeseci. Razlog? Samo su se parili i spavali po cijele dane. Štalu nije ni vidjela, a o svinjcu da ne pričamo… A kažu da je oduvijek na zapadu običaj da se punoljetnici izbacuju iz kuće, pa snađi se u životu. I nitko ne pravi paniku i paradu od toga…

– Dajte mi napišite malog za ulaznicu za utakmicu – cvrkuće jedna brižna majka.
– Koliko mali ima godina?
– Tris’ pet. Nek’ ide, kaj će doma…
Mali od skoro četiri banke. Mamica pere, pegla, nabavlja ulaznice. Sve. Edip živi vječno! Kao i Hajduk… Kako ćemo naprevo? Za prijevod pitajte Dugorešane… Mislio sam da ovaj vic nikada neće biti aktualan u našoj lijepoj, ali prevarih se, očito:

Crnogorac moli svog utjecajnog rođaka da mu zaposli sina, iako se ovome baš i ne radi, pa nek’ mu nađe nešto lagano, a dobro plaćeno. Striko zaposli nećaka na groblju, na radno mjesto evidentičara. Posao mu je sjediti na ulazu u groblje i bilježiti broj pogreba. Usput valja malo pripaziti da tko ne krade cvijeće i vaze. Na kraju mjeseca zbroji učinak i preda šefu. Prosto k’o pasulj.

Ali, za par mjeseci dođe sinko kući i pojada se ocu:
– Ja nemogu više ‘vako! Ubija me oni pos’o! Javi strikanu da potraži nešto bolje!
– Ama, avetinjo crna, đe ćeš lakši pos’o… Povazdan sjediš i pišeš!?
– E, to nemogu da podnesem. Na tom groblju ja jedini sjedim, a svi po cijeli dan leže…