Ljubin grob
Kako me svako malo , ne baš protiv moje volje vraćaju u dane „Milošiziranja“, dakle u najlegendarniji šank na ovim prostorima, nekako mi same , gotovo nepozvane u misli dolaze ludorije kojima sam tamo svjedočio.
Ono, kao fileki, kad jedan krene ,onako hrapav povuče sve ostale iz zdjele, tanjura…
Događaj kojega sam se sjetio datira iz Markovićevog doba, dakle novaca k’o pljeve, samo toči i nosi. Rujansko popodne, toplo i ugodno, na terasu su dolazili i odlazili kupači s Korane, a u samom uglu u hladovini topole sjedio je Bolto i tri njegova druga po“ travi“, a kraj njih Gnjaco i tri njegova druga po petokraki. Dvojica boraca, oba s štakama, i jedan penzionisani milicajac, uglavnom svi s dužim penzijskim stažem nego radnim ili ratnim, srkali su kavicu i žesticu, pričali već sto puta prožvakane priče…
Ono, uobičajen dan u uredu.
Meni je na šanku društvo pravio bubnjar Željac, mi smo olajavali rokere i pravili se da o svemu znamo više nego Vrdoljak i Glavan zajedno…
Bolto je bio baš dobre volje, jer kako je kazao, fino je „ukosio trave“ ove godine. Dobro rodilo, na vrijeme ubrano, sad slijedi rutinski postupak, pa stoga valja stare zalihe potrošiti bez brige da će u dugim zimskim danima nestat „sijena“.
Kako su, prema mojim saznanjima svi akteri ove priče, osim Željca napustili ovaj svijet, nitko se neće ljutiti ili cendrati za kršenje GDPR-a..
Dakle, Bolto smotao džoint i poveća cigara lagano kruži društvom. Penzići čavrljaju, ali ih golica neobičan miris dima koji im leluja oko glava…
Deder momak, reci, šta vi to pušite ? Je’l to škija ili ?
Ne, veli Bolto, to je partizanski cigarillos !?
A, jebagati, baš dobro miriše, a vidim, vi veseli ,baš kako treba…
Dadomire, daj momcima još jednu rundu, men’ ćeš naplat’t. Lavov i tri pivuše, slete na zgužvani stolnjak pun pepela i rizli.
Dam’ra,(tako me samo Bolto zvao) ajd ti i gerilcima potoči…Ide žestica i sjedokosima, situacija je sve opuštenija…
Ma, daj da ja probam te cigare, jebagaja, kad tako dobro miriše…
Nije to dida za vas…Teško ćete ustat…To je za opuštanje mišića, mudruje Bolto“ kralj lavova“ .
Ne brigaj ti momče, šta smo mi sve u borbi pušl’li..I orahovo lišće i sve šta se dalo zamotat u cigar papir!?
Ja pomislim, pa neće valjda ušlagirat „šestu ličku“, izbit će revolucija…
Uto u birtiju uleti Dule u širokoj maskirnoj jakni, naravno znao sam da ide u WC ušmrkat malo ljepila. Njegovu grupu sam zvao „Tigrovi“, jer rekli su da Tigar ljepilo iz Pirota najjče udara, Neostik je kamilica. Njihov ritual je bio predvidiv , iza njega je ekipa lagano išla u box i punila mozak opakim supstancama…Pomislio sam, ajd dobro, nek „ Subnor“ potegne koji dim, bolje nego da im Dule podmetne vrećicu pod nos , jer danas ih je baš krenulo…
Dačo, Daki, Dale, Daduška, svako malo netko me je od njih zvao i naručivao novu rundu za sebe i „dečake“, a ručno rađeni smotak kružio je među generacijama tečnije nego štafeta mladosti…
U sumrak, krenuo je smijeh…Starci su se smijali, tko zna čemu, Bolto i ekipa starcima, a mi svi ostali svima…
U nekom trenutku, kad se već upalila ulična rasvjeta, odjednom komešanje na terasi. Starci nekako ustali, štake , drvene i odrvenjene noge lelujaju, oči se svijetle ,jezici se pomiješali k’o onomad u Babilonu.
Jedan od njih uperi štaku u pravcu kolica na kojima je gazda Miloš držao gajbe s bocama za sutrašnju nabavu.. Njima je to izgledalo kao tenk, shvatio sam iz povika. Ajmo osvojit ovaj švapski tenk! Ajmooo! Uraaaa !!!!!
Jao, koji prebačaj.
Ajmo skojevci, viknu prema Bolti ! On, još najbistriji od svih, ustane, onako visok i povi
če: Idemo, juriš !Prozor mora pasti!
Napraviše ušlagirani borci mali koračić i lagano jedan po jedan skliznuše u travu pored terase…Ono.. iscurili .
Jebiga drugovi, morat ćemo zvati pojačanje! Nemožemo takvi u proboj… Dam’ra, zovi ti sanitet il njihove babe da ih evakuiraju!
Majko mila koji Muppet show…Svi se smiju, a borci pokušavaju ustati, ali ne ide, A tenk neosvojiv , i dalje prijeti…
Srećom, naišao jedan trijezan susjed napušenih veterana, pa ih jednog po jednog lagano sproveo preko „minskog“ polja (ulice JNA) i parkirao pred zgradu. Dalje će njihove gospođe,u stvari drugarice, koje su ih ispsovale, onako po navici…Još se dugo čuo njihov kanabizirani smijeh dok su osvajali stepeništa..
Bolto, jesi baš morao, pitam ga ja.
Dam’ra dok se zadnji oblačić dima vidi s Ljubina groba, znaj da nije pao u ruke neprijatelja…pa doda onsko ispod glasa:
Malo si napet, mogao bi i ti povuć koji dim…
Lud sam i bez toga.