Mornar Popaj

Kakva zavrzlama i galama za tih tričavih par milijuna kuna poreza, na koje je ‘zinula’ uvijek love gladna država. Željko Kerum kupio je brodić vrijedan 10 milja eura, nazvao ga ‘Joke’, registrirao na tvrtku, a tada se ne plaća sav porez, dok se pedeve vrati ili se prebije. Obično netko nekog prebije, a kad se država osjeti prebijenom, pomalo izigranom, onda se ‘diže na zadnje noge’, šalje inspekcije i, naravno, nepobitno zaključuje da su zakinuti. Kako?

Pa, jednostavno – jahtom se koristi onaj koji ju je kupio, gazda. Ali problem nastaje kad šef plovi privatno, a ne u poslovne svrhe, zašto bi mu po opisu registracije taj trabakul trebao služiti. Ako je ovo komplicirano, evo kako to još zapetljanije može izgledati u stvarnom životu. Veliki šef Željko penje se na palubu, ali na putu prema upravljačkoj kabini ispriječio se skiper ili ‘Capo di makina’, recimo Duje. Pa on veli:

– E, gazda Željko, skužajte. Ća bi tribali? Plovit?
– E, nego šta si mislija… Da gren ulovit zericu škarpina za užinu!? Ajd, pali makinu.
– Ma bi rado, ali imamo problem. Imamo situaciju – petlja Duje, a sve mu neugodno.
– Ma kaki problem, Iruda mu? Gorivo smo točili nekidan, a bonaca je ka mliko…
– Gazda, nemojte mene karat, ali ne smin vas pustit na brod ako nije u, kako su ono rekli, u poslovne ili gospodarske svrhe! – promuca Duje, do krvi grizući donju usnicu, sveudilj se češkajući po ušesima.
– Ma ‘ko ti je to reka? Oni slipci i papci iz Porezne?
– E. Bili jutros i rekli kako se brod smi koristit’ samo ako je korisnik vlasnik. A to je tvrtka ‘Kerum’ de o o ili de de, ne razumin se ja u te kratice…
– Pa jesan li ja, Duje moj, Kerum. Glavon, obrijanom bradom i lipon kosom, pobogu?
– Jeste gazda, ali vi ste tu lično i personalno, a tribali bi bit službeno.
– Kako bi triba izgledat da buden službeni Kerum?! Nosit laptop i papire u kofer?
– Morali bi imat neki nalog, neki papir. Ono, ka idemo na službeni put na Šoltu. Eto…
– Ma, da me sam američki satelit sad snima i šalje snimke, novinarima, poreznicima, Marasoviću… Ja po nikaki papir neiden. Duje, pali makinu ili ću nać novog kapetana broda! Mene si naša brumavat… Kaki si ti razvojačeni branitelj, morski vuk i odan svome gazdi, kad si se tako pripa’ oni štreberi iz Porezne!?
– Eto vidite gazda… Zato što san odan firmi, ne puštan nikoga na palubu bez valjane dozvole i službenog naloga! Tako van štedin 2.952.800 kn poreza koji će van odrezat’ ako se počini prekršaj po članu 6. točka 4. stavak 2 Zakona o posebnim odnosima između tvrtke i korisnika usluga!
– Ma, ti si oš’a na kvasinu Duje… Nek’ ti je Gospa od cukra na pomoći i rasvitli ti pamet tu tovarsku. Ajde, lipo ulazi i pali motore dok se stvarno nisan naljutija, Duje. Danas san dobre volje, nemoj me tirat u grij…
– Ja san svoje reka. Nema papira, naloga, ne palin makinu – mrko će Duje, odlučan sprovodit zakon, uporan i nepokolebljiv. Nešto kao oni Japanci koji su držali stražu i pamtili lozinku, razbacani po pacifičkim otocima, još desetljeća nakon kapitulacije Japana.
– Ajmo vako. Jesam li ja Željko Kerum, direktor i vlasnik tvtke ‘Kerum’?
– Jeste…
– E, pa šta je sporno?
– To što idemo plovit izvan radnog vremena tvrtke, i ne obavljamo nikakav posao, i nemate papir, nalog. Mora’ bi bit s pečaton i potpison…
– Ma Duje, Isukrsta mi milog, ako ja tebi neću nabit pečat u tu tvrdu bodulsku tikvu. Biš’ ća s mog broda! Sad mi te je puna borša! – gradonačelnik je definitivno izgubio živce, pa krenuo u napad, kako najbolje zna. Galamom, ognjem i mačem.
– To znači da vi meni dajete otkaz?
– I otkaz i izgon s prove! Biži, da te ne gledan više!
– Ja se ne mičen otalen dok mi to napismeno ne uručite! Ja san lipo potpisa Ugovor o radu. A otkaz mora bit napismeno. S potpison i pečaton. Vlastoručno.
– Alo, Nevenka! – urla Željko u mobitel. Smista dolazi na ‘Joku’ i povedi pravnicu i nekoga iz kadrovske. Duje se oteja kontroli, ne pušča me na brod. Sere nešto o zakonu, naputku… Požuri, dok ga nisan zadavija golin rukama…
– A, mogli bi se dogovorit,d a vas provozan ka gradonačelnika… Glavno da nije privatno… Vidi Duje da je vrag šalu odnija, pa pokušava diplomacijom izgladit stvar. Sinulo mu je da još nije otplatio ni pola kredita za auto, a mala bi na jesen u Zagreb na studije..
– Znači, moren ka gradonačelnik, moren ka direktor, a ne mogu kao obični Kerum!? Tada ćinin prekršaj, je li?
– Je.
– Duje, ja iden izist nešto da se smirin. Oćeš i ti na janjetinu, da izgladimo nesporazum?
– A jel’ me častite ka Kerum ‘jedan kroz jedan’ ili gradonačelnik ili direktor tvtke?
– Ma boli te ćuna kako ću platit’, samo nek bude vruća, a bevanda ‘ladna. Zašto pitaš?
– Moran znat’. Da ne dođe do sukoba interesa, pa smo karali morskog ježa u leđa. I na to su me upozorili. Još su rekli ako primjetin nepravilnosti, da odma’ njima javin! Tili bi od mene špiju napravit ili cinkaroša?!
– Neću beštimat, ali bi in sve svece skinija s neba… Mamicu in nesposobnu. Još u svoje neću smit, bez da sam sebi potvrde pišen. Ajmo, Duje, do bankomata, to me najbolje smiri.

Kraj priče. Zadnja scena – Taman ga skidaju s ražnja. Kapula i pomidori spremni. Brod se mirno ljuljuška u luci. Bez naloga, važi ona – fali more, drž’ se kraja. Koniec.