Ni rod ni pomoz’ Bog

Krepat ću, ali tu „nogometnu momčad“, Ili bilo koju drugu „sportsku postavu „naučit’ neću !?
Zapamtio sam milijune nebitnih detalja, znam napamet desetke „drimtimova“, dinamovce i hajdukovce još iz doba Beare, , Jerkovića, Zambate, a da ne pričam o rezultatu utakmice Real – Cibona iz Atene ’85. i s kakvim je otvaranjem Fischer pobijedio Spaskog u Reykjaviku ’72 …!?
Ali, zapamtiti što mi dođe od supruge brat, ne ide… pa ne i de i gotovo !?
Ja ne izlazim iz svoga neznanja jazbine, naročito ako se tiče- tazbine !
Razgovor, prije nego budem upućen u vražju mater, otprilike ide ovako :
E, kaj meni tvoj Zvonko dođe…šogor?
Ne. On je meni brat, a tebi – šurjak!
Ivica je bio Šurjak, kako je on sad meni „šuro“!?
Tako što je. Ti si njemu svak.
A ‘ko mi je pašanac ? Pašo..?
Nitko. To bi bio muž moje sestre, a ja imam brata.
Znači nemam, pašanca. Dobro, jedan manje..
E, vidiš, meni je tvoj brat djever. Daj nauči to već jednom, nisi beba…!?
Onda je meni njegova žena – djeveruša, jel tako!?
O, beno jedna…Ona ti je nevjesta.
Aha, onda ste vi žene od nas braće – nevjestuše, jel ima to?
Ima u tvojoj iščašenoj tikvi! Mi smo jetrve!?

I, sad ide ono s putokazom prema vražjoj materi ili neku sličnu destinaciju…

Ovo osnovno me zbunjuje, a gdje su još : Zaove, prije, svastike (ups…) kunjad….
Uvijek me fasciniralo kako žene oko mene (supruga, mama ,punica..) znaju sve one rodbinske križaljke desetljećima unatrag. Ne samo naših rodoslovnih stabala, već gotovo cijelog sela i pola Karlovca. Najbolji primjer je bio kad nam je došla daljnja rođakinja iz Amerike tražiti korijene svoje bake, koja je djevojački bila Valent.
Prekopala je sve guglove svijeta, išla u muzeje, pitala lika koji se time gotovo profesionalno bavi, a on je srećom uputio na mene. Ja, naravno sazvao svoje antropologe i rodbinologe i nije prošlo par sati, ušli baki Kati, amerikaniziranoj Kejt u trag! I heureka, složili stablo, bolje nego dabar iz potoka!?
Svoje neznanje, jasno pretvaram u cirkus, pa kao pitam za neku ženu, koja nam je rod u desetom koljenu. Onda, se one polome da mi povežu nit, pa kad slavodobitno dođu do živućih suvremenika, konstatiram:
A, ja sam mislio da je ona bila jetrva od bakine svekrve, koje su bile „od sestar dica“, i čiji se ćaća priženio k strininoj zaovi, jer se ona nije imala sa svastikom, a njihov polubrat s mamine strane je kasnije oženio od svoga pašanca šogoricu!!??
Jebatepas! Jednoglasno me otpiliše!
Ipak, konstatiram, da i nije tako veliki grijeh ne znati „ki je kemu kaj“ u toj rodbinskoj đungli…Uostalom, Jahve onomad ne reče: Onaj tko ne zna prepoznati svastike svoje, neće u Kraljevstvo nebesko, već je bila riječ o bogatašima, kojima je na putu stajala deva i iglene uši.
Blago Amerima, njima su svi – uncle !?