No novčanik
Neka praznovjerja ne puštaju me, unatoč dobi kad bi trebalo biti staložen, iskusan i pun samopouzdanja, bla, bla…
Radi se o tome da nikad, ali baš nikad nisam imao novčanik u kojem nosim novac. Zadnji takav pokušao sam imati u 5. razredu, kada sam u ono stiskajuće gumeno čudo s Dinamovim amblemom ugurao dvije papirnate novčanice dinara i potrpao pare za sladoled na štapiću. Trajao mi je svega jedan dan, jer već oko podneva grozničavo sam u školi prekopavao džepove i torbu, ali nigde moje teško stečene imovine… Ukrali mi ga očito još u autobusu, a opravdano sam sumnjao na klipane sa Slunjskih Brda jer su, po pražnjenu novčanika, isti šutnuli u smeće. Kaj bi njima Dinamov ‘šajtov’, kad im je Duuuule Savić bio idol i sve na svijetu…!? Od tada jugo dinare, marke, dolare, lire, hrde, kune, eure, sve trpam po džepovima.
U ono što se inače zove novčanik, mećem dokumente i kartice, maramice za naočale, vizitke. Novac, nikada, pa čak ni ‘crni fond’!? Razlog – pusto praznovjerje da, ako se drznem prevariti pouzdani džep s udobnijim i prostranijim novčanikom, tad će prestati pristizati novac!? Bedasto, al’ mo’š me, znate već kaj… Uz to, nikako mi se ne sviđaju sve varijacije nekakvih torbica koje nosi muška populacija, a u njoj i novčarke – one tzv. ‘pederuše’, pa ni ove preko ramena, što izgledaju tako ‘inksatorski’… One četvrtaste ‘fiškalske’ su zgodne, al’ nekako su mi preozbiljne… Zato, kad su govorili o hrvatskoj novčarci u hrvatskom džepu, znao sam da ću bit’ vječna oporba.
Moja mantra je: Nek’ mi je džep pun i lijep. Ne treba pustih milijuna, dovoljna je svaki dan poneka kuna!