Piše Ivo, al’ piše i Jadranka

U tjednu u kojem je abdicirao Ivo, u kojem je kiša padala svaki dan, ja sam provodio posljednje dane svoje rekreativno-zdravstveno-medicinske samopomoći u Topuskom.
Kao u drugorazrednim hororima, taman kad gledatelj pomisli da se neće dogoditi ništa strašno, iza rasklimanih vrata izleti kakva neman i eto krvi do koljena…

Tako je i S(K)anader prolio hladan tuš po užarenoj i lako zapaljivoj javnosti ostavkom na sve položaje i odricanjem trke za Pantovčak, nemušto kazivajući što ga je nagnalo na bijeg u nepoznatom pravcu. Budući da je sve svoje nasljednike, tj. nasljednicu, dekretom instalirao svojeručno i svojevoljno, predložio bih Jadranki da si za manje evente i neformalne događaje odjene majicu s natpisom: ‘Odabrao Ivo Sanader!’. Đelo bira ipak malo kvalitetnije…

E, tako sam i ja, igrom rasporeda i hotelskih pravila, za stol dobio novu susjedu – Njezino Veličanstvo Faniku, zaboravio sam prezime, ali završava na ‘ssy’, što odmah upućuje da se radi o dami provjereno plave krvi, tim više kaj gospođa, koja se jedva kreće uz pomoć štaka, živi na Tuškancu, a to je ‘navek bilo preštimanije nego Pantofčak’, kako ona tvrdi. O urbanim vilama pod Sljemenom ni štela čuti, to je za stare purgere bila i ostala selendra pod brdom, u kojem se tek moglo, na povratku s Medvednice, kupiti koje domaće jajčeko ili čučica pa i manja purica… Čim je zauzela poziciju za stolom, počelo je…
– Mladi gospon, bu’te mi pomogli malo oko ručka? Ova je posluga spora kak nekad u Gradskoj kavani, kad su je komunisti preuzeli, tam ’45-te, iza ‘Preokreta’…
– Budem, recite, kaj treba…
– Za početak, sklonite ove štake u ćošak, kad ih vidim izgubim tek…
– Ostvareno! – uskliknem izlizanu frazu.
– Kaj se, dečec, furate na Sanadera? Lepo je ostvaril, sve kaj je obećal… U stvari, kad skinem očale, pak mi zgleda da malo ličite… Lep izlog, a u dućanu niš’ koristi… Prosim, bi mi donesli salate…

Stol sa salatom je izdvojen pa si svatko sam bira. Zelje, zelena, krastavci, turšija, ocat, ulje, po želji.
– Kaj ću vam donest’?
– Šalate, se razme…
Umiješao sve raspoložive sastojke i naravno – pogriješio.
– Ak’ sam rekla šalate, to je valjda zelena šalata, a ne ovo kaj u Ogulinu i Varaždinu prodaju u vrećema po cesti – pouči me gospođa plave krve i čvrstog željeza u istoj. Njezinu zdjelicu ostavim sebi, a njoj se vratim po popravni pušlek zelenjave.
– Izvolite, bako – pokušam odglumiti poslušnog unuka mušićavoj baki.
– Ja nisam baka! – zagrmi ona. I nikad se nisam udavala – tak da znate! Ak’ me već ne zovete gospodična, ne bute me zvali baka, jer nisam rađala decu! Za vas sam gospođa Fanika!
– Kak’ se tako lepa puca, kakva ste vi sigurno bila, nije udala? Ak’ se sme znati, gospođo Fanika?
– Eh, to je bilo tak’ tužno, da najrajše ne bi povedala. Al’ kak’ je juha neslana, morti mi koja suza malo pomogne…
– Ne morate, ak’ vam je bed…
– Bum vam pripovedala, samo ak’ maknete ovu vazu s tim maslačkima kaj glume cveće, kiše mi se…

Ode vaza sa stola i, uz diskretno srkanje pradajz juhice, krene priča iz ratnog Zagreba:
– Kad je rat počel, taman sam završavala gimnaziju. Onu, tam, kadi je sad muzej od onega švercera i hoštaplera kaj je slike jeftino kupoval Mamuza, Munjara, kak’ se zove?
– Mimara.
– Tak je. I kad su snage Wermachta umarširale na Jelačić plac, ja sam bila na početku Ilice i bacala rožice na mlade i tak’ lepo zbegecane dečke, dok su onak’ moćno stupali kroz Agram. Taman su pred menom stali, a mene je bavarsko plavim očima pogledal jedan prelepi soldat. Kakti hipnotizirana, ja sem mu prišla, dala ružu i rekla – Wilkommen in Zagreb!
– I… – promrmljah ja, soleći juhu.
– Kaj to delate? – skrene ona s teme. Sol je tak štetna! Tlak, loš ten, sva su zla u soli! I vid’la sam vas jučer kak kusate grah sa suhim rebrima! Svaki zalogaj te maščobe – pet minuta života manje! I da znate, ni ta riba, kaj bumo je posle jeli, ni bogzna kaj… Sigurno nije pečena na maslinovom ulju, nego na onom iz žute kante, u kakvom drže ulje za traktore! Kaj je za desert, kolač… Fuj, štaub šećer i staro brašno. Da pojedem dva takva, do prekosutra bi dobila rak debelog creva ili gušterače. Pa onda nastavak, nakon posljednjeg srka juhice – I štela sam vam reć’ da nikak ne pobirete s kruhom taj saft, jer su svi tanjuru delani od neispitane smjese, koja je sigurno kancerogena, pogotovo ovaj emajl… Tomu ja niš ne verujem. Nema više escajga i špajzservisa, kakve su nekad u Austro-ugarskoj delali… Kinezi nas buju sve potrovali Paz’te kaj vam velim…

– I kaj je bilo s mladim Švabom? – pitam da skrenem temu, jer ću na kraju završit’ u dućanu preko ceste, kupujući ‘Tirolsku i frtalj’. Naravno, ako me Fanika ne skuži i krene s propovijedi o štetnosti salame, a pogotovo masnog papira u koji je umotana. Bijeli kruh sigurno je, također, na njenoj crnoj listi.
– Kakav Švabo!? On je bil Fridrich iz Ulma. Je, stisnul me za ruku, kuševal i rekel da bu u 8 navečer tam kod spomenika banu. Kak’ je rekel, tak je i došel. Ja sam se zbegecala, najbolše kak sam mogla, i nacrtala pod repom u frtalj do osam.Tak je to počelo…
– A kak je završilo?
– O, main Gott… – rasplače se Fanika, kako je i obećala.
– Nije valjda bilo k’o u ‘Casablanci’…
– Ma kakav Bogart i ona plavuša – dobila se Fanika, pa sa sjetom u glasu zbori dalje – Fridricha su najprije poslali u Sisak, al’ se brzo vrnul. Tam su poterali one vušljivce dublje u šumu pa im se ni isplatilo tragat za njima. Čujem da to danas slaviju kakti nekakav ustanak! Kaj god, čim bi ujutro ti partizani ustali, već bi bežali… ‘Bem ti takav ustanak… I onda početkom srpnja, kad je Hitler napal Staljina, dobil je prekomandu na Istočni front. Svaku sekundu oproštaja na Glavnom kolodvoru pamtim. Svake godine na taj datum odem na peron broj 2 i bacim vjenčić ili cveće za njega. Jedinu ljubav mog života.
– Sigurno se više ni javljal? – pitam ja poput Milića, onako zabrinuto i sa suosjećanjem za njezinu šestodesetljetnu patnju.
– Pisal je svega dva put. I sliku mi je poslal. On i njegov kamarad na zarobljenom ruskom tenku usred nekakve stepe. Tak se lepo nasmijal, z onim belim zubima i jamice su mu se znale napravit kad je bil vesel… O, moj Fridrich… Onda niš’. Nit’ pisma, nit’ glasa. Svaki ponedeljak sam išla u Komandu pitat za novosti, ali samo su rekli da su borbe velike i da će se javit’ kad uđu u Staljingrad. Tak sam čekala sve do proljeća, a onda je stigel glas. Celu njegovu četu su zarobili, a za dan-dva i streljali Mamu im boljševičku…
– Pa, kad je rat završil, jeste li imali problema?
– I te kakvih, moj sinko. Šteli su nas iz kuće izbaciti. Mene su vodili na ispitivanja, jašili su po nama par meseci, dok se nije pojavil moj bratić Boris. Nitko od familije nije znal da je on celi rat delal kakti ilegalac za partizane!? On je potegel veze pa su nas se okanili… Ja se više nis’ ni probala udati, kakti da sam zamrla u onoj ruskoj pustopoljini skup’ z Fridrichom.
– Baš tužno… Budemo popili kavicu posle ručka?
– Kava je zlo. Rajše zeleni čaj…

Nastavili smo razgovor o ratnom i poratnom Zagrebu, kad je meni, kao dar s neba, odnekud stigao Dragan H., povjesničar, nekadašnji slunjski dogradonačelnik, dugogodišnji gasterbajter u Švicarskoj, inače vrlo osebujan lik. Čuo je da se govori o povijesti i samo zauzeo moje mjesto za stolom, spasivši me tako satova povijesti koji su me čekali jer me, na svaki moj pokušaj bijega na bazen, gospođa Fanika hvatala za ruku i spuštala u početni položaj.

Dragan i ona sjajno su se složili. Na dan mog odlaska, taman su secirali uvjete u kojima je djelovala Vlada Cvetković- Maček, s posebnim osvrtom na Mačekovu suprugu Vlastu, koja je, kažu zlobnici, bila žena za akciju. Pa kažu priče Dragana i Fanike da se, osim Vladka, tada na gospođu Vlastu popelo još dosta muškadi. Iz tog vremena datira i pitalica: Tko je prije rata najduže bio na (V)vlasti? Odgovor: Vladko Maček, a i mnogi drugi… Zaključak: Ako ne da – kurva, ako da – opet kurva!

Zadnjeg dana mog boravka u carstvu tople i ljekovite vode, povjesni duet ulazio je s ruskim tenkovima u Čehoslovačku, a meni se učinilo da vidim duplo. Sa svake strane ulice pozdravljao me po jedan brat blizanac. Poznanici iz okolice Netretića, svaki u svojoj identičnij crnoj obleki. Jedina razlika bila je što je jedan vodio stanovito žensko čeljade za ruku, a drugi je pružao meni ruku. Rekli su mi kasnije da im je to djevojka. Naša cura, živi u Americi. Zaključio sam, po tome što su rekli, da im je ona djevojka, da su obojica njeni dečki!? Koliko je njoj trebalo da joj se ta fantazija ostvari, pitam se… Kao u reklami: ‘Dva u jedan!’ – Ali, to nije sve…

Da, to je sve. Dosta plivanja, terapija, povijesti, pete brzine i ‘Oba su pala, blizanaca’ – vrijeme je za posao. Podnosim ostavku na sve dosadašnje odmore i plandovanja. Arbeit macht frei – zar ne?