Pismo drugu Mrazu
Kad smo bili klinci, školarci, s vremena na vrijeme za domaću ili školsku zadaću morali smo pisati pisma. Jednom se radilo o gladnom dječaku ili djevojčici u Africi, pa nepoznatom prijatelju u Australiji, onda nesvrstanoj braći u Aziji, a krajem godine obavezno je išlo pismo Djedu Mrazu, sa spiskom želja u attachmentu.
Nekako s proljeća, u maju, pisalo se i Njemu. Kako su tada, a neki i sada, govorili – najvećem sinu naših naroda i narodnosti – Josipu Brozu Titu. U to doba znatno sam teže baratao pisanom rječju nego sada pa sam, da ne dobijem od učitelja iza uha, ‘kolac’ u imenik i ostanak ‘u reštu’, probao se pripremiti za sastavak, pitajući doma malo o Titu, jer ono sa svinjskom glavom, Reksom, ofenzivama i bratstvu i jedinstvu sve mi je bilo dosadno i bez veze…
Bila je to ’72. pa su svi bili bijesni na Jožu jer je ‘zatrl’ Savku i Miku, a meni nije bilo jasno kaj je tu kriva Jovanka. Uglavnom su svi stali u jednu psovku… Nisam se baš pomogao konzultirajući bake i djedove, čak mi je jedan predak rekao da, ako se njega pita, on bi kratko napisao velikim slovima JBT. Pitam kaj to znači, a on mi odgovori svojom najdražom psovkom: Jeb’o te Tito! O deda… Nisam mu baš mogao zamjeriti, jer se naputovao na onom putu od Maribora do Demir Kapije u dnu Makedonije, gdje su mu uvalili uniformu nove vojske pa, kad se vratio u selo 1948., nisu ga ni poznali… On je sa svime vezanim za novu vlast bio na ‘vi’, ali probao sam. Uglavnom, više se ne sjećam što sam napisao Titu, ali znam što bi mu napisao sad, da moram…
Druže Tito! Ja nisam alergičan na ništa, ni na koga, ali vidim da je dobar dio jako alergičan na Tebe i Tvoje djelo. Najjače se to osjeti tijekom ljeta, a naročito u kolovozu i srpnju. Kažu, tada je pelud ambrozije nezaustavljiva pa je kose i uništavaju kako znaju i umiju. Isto tako i tebe Vrhovni komandante, iskorjenjuju dosta temeljito, tako da se ambrozija i Broz lako stave u istu pelud, koju valja zatrti i iskorjeniti. Ja ću ti se, prije nego te skroz izbace s ulica i trgova, samo ispričati što onomad ’69. nisam dao svečanu zakletvu kod primanja u pionire jer mi se jako piškilo, pa sam, eto, zajeb’o stvar… Ako je to uzrok svih zala koje su tebe, pa i mene i naše domovine, kasnije snašle… Sorry, JBT (jebatga).
Uzgred, i ta bi zakletva bila krivokletstvo, jer nit’ sam dobro učio, slabo sam gradio samupravljanje, a na kraju sam nasrnuo na tekovine revolucije s rđavom tanđarom… Kad se sve zbroji, baš je točna ona moga dede Jose – JBT!