Rođendan

Nisam siguran u razloge zbog kojih sve manje doživljavam vlastite rođendane kao nešto zbog čega bi trebao biti u ‘stanju povećane borbene gotovosti’. Naslagala se respektabilna brojka, pa valjda zato svake godine, krajem listopada, više mislim kako ću složit’ dobru zajebanciju za Martinje, nego kako ću proslaviti godišnjicu vlastitog prvog plača. Nije baš kao u Rusovoj pjesmi ‘Jebeš takav rođendan’, ali ide k tomu…

Moj pouzdani vremenski stroj, kao onaj kardiogram ili EKG uređaj, bilježi godine kad mi je srce jako tuklo na taj dan, a najviše u jesen ’81., kad sam 19. rođendan dočekao kao požarni dežurni u hladnom hodniku petrovaradinske kasarne. Ujutro sam ciljano dobio paket od mame, pun kobasica, sira, litru šljivke umotane u Arenu i Večernji. Bile su tu i ručno štrikane debele čarape i slični artikli, koje mame šalju svojim dječacima, koji su izmakli njihovoj kontroli, ali ne i brigi. Ipak, od svega što je stiglo, najviše me obradovala čestitka, koju su na moju kućnu adresu poslali iz NK Dinama, a mama je stavila uz svoje popratno pismo!

To je bilo tako. Ako si učlanjen u klub, uz besplatnu ulaznicu za jednu utakmicu po želji na južnom stajanju, popusta na suvenire i šalove, dobiješ i rođendansku čestitiku par dana ranije. Ej, što sam se pravio važan s tim plavim komadom papira, koji su potpisali svi igrači, uključujući i Ćiru Blaževića, koji je tu ekipu upravo poveo na put osvajanja tog tako željenog naslova prvaka. Da mi je netko onako uspaljenom i zagorenom tada u kasarnu poslao golu i napaljenu Brooke Shields, ne bi me tako obradovao…

Od istog kluba čestitku sam dobio i jučer. Praznu i nepotpisanu. Baš kako se i sam osjećam kad gledam taj klub, za koji sam nekad bio spreman krvi dati. Srećom da nije probušena kakvim metkom, što se ovih dana navijačima i događa.

Pa ti budi vesel na ročkas, kuiš, ono, ne…