Rolling Stones

Ne bojte se, neću o Miku Ðegeru i njegovim fosilnim okaminama, koje, by the way, još uvijek praše k´o dečki. Ime slavnog rokera napisao sam “po Vuku”, tek da prisnažim izreku kojom ću vas uvesti u teme današnjeg oblaganja.

U Srbiji ima izreka: “Sve se menja, sem kamenja!” Izreka, mudra i slojevita, kako to već biva s narodnim umotvorinama, odolijeva zubu vremena i primjenjiva je i u vremenu dok je naš predak iz kamena izrađivao oružje, ognjište, igračke, i sad kad špijunski sateliti prijete padom na naše glave, poput nenajavljene lavine s planine. Iako je bilo još zanimljivosti ovih dana, poput vijesti da su veprovi odlučili uzvratiti udarce, a desilo se to nedaleko stratišta Jubitovih žrtava, u šumama nedaleko Virovitice. Tamo je jedan ranjeni vepar kljovom rasparao lovca po butini i najavio tako odmazdu za sve žrtve koje su pale u hajkama na svinje, čiji preci ovdje žive od prije stoljeća sedmog…

Lopovi i dalje kradu sve što im dođe pod ruku i pod sajlu. Jedna je obitelj iz Petrinje pokušala “maznuti” cijeli kontejner pun stakla! Tata je kopčao kontejner, mama je “navigala” sajlu, a sinko je bio u kabini i pazio na situaciju. Ipak, nisu imali sreće. Nekoj babi je to bilo sumnjivo i momcima u plavom sve je ostalo bila čista rutina… A sad o kamenju, konačno…

Osim što lopovi vole drago kamenje, brušeno kamenje, evo, doznali smo da im je drago i staro kamenje, kojima su nekada u Dalmaciji i zaleđu građene kuće i ostale zgrade u dvorištu. Ej, pomislit ćete, koji će im jarac stare kamene gromade, teške, ofucane, išarane vjetrom, kišom, neverom i nagrižene zubom vremena. Veli očevidac da su iz njegova sela otuđene već “dvi kuće”, a stalno netko naiđe i tovari stari kamen na kamion pa u brzinu “biži ća”… Ipak, nisu to kolekcionari niti ljubitelji Kremenka i ostalih Flinstonesa, već promućurne lopine, koje komad te “stine” prodaju za nekoliko tisuća kuna! Kažu, retro je u modi, stari materijali napose, a bloketaru kuću nemo´š uvalit´ nikome pod dalmatinski brand!
– E, šjor, evo, sagradija san ovu vikendicu prid dva-tri lita, a lipša je i starija no crkva Svetoga Duje, Gospe mi Sinjske! – zbori lukavi Šime, dok bračni par umirovljenika iz Hamburga sumnjičavo razgleda novu kuću, koja je istovremeno nova i stara.
– Koliko kune kostet ta hauz? – upita, sa strahom u glasu, dugogodišnji korisnik Šimina cimer fraja, pogleda uprtog u kućicu kakvu je sanjao u dugim danima “arbajtanja” na traci u Siemensu…
– Ka za vas, šjor Manfred, pola milijuna. Halbe millionen – prevede Šime poliglot.
– Halbe millionen kune?! – zgranuto promuca Manfred, a ženici je od šoka ispala proteza iz usta…
– Ala, ća je vama, pa nisan ja badava stine vuka iz one Bukovačke pripizdine… To ti je, maine liebe Manfred, funf hundert tauzent Euro! Ojera, razumiš, Ojera!
Manfred i Frau izgubljeno su lutali rivom, a potom upalili laptop pa u potragu za kućicom u Grčkoj ili na Azurnoj obali… Šimina je ipak malo preskupa, kao da je građena od kamenja iz Arene ili Partenona…

I dok “Kamena mafija” skuplja građevni materijal po napuštenim selima i varajući stare i nemoćne da će im očistiti ruševinu “đabe”, jer takav je zakon. Tko ne ukloni sam ruševine, platit će masnu kaznu! Kako mene uvijek nešto na nešto podsjeća, kao Muju u vicu o asocijacijama, tako me i ova priča podsjeća na jedan vic o lijenim Crnogorcima.

´Vako ide:
Crnogorska granična policija uočila jednoga jutra kako iz pravca BiH dojurilo nekoliko osoba, koji su zgrabili svaki po dva veća kamena pa juriš nazad u šumu… Komandir se namršti, opsuje im mater lopovsku pa zaprijeti da će im isprašit guzicu, samo ako još jednom pokušaju isto… Njegov kolega samo je odmahnuo rukom i nonšalantno zaključio:
– Ma jebalo te kamenje, nek´ ga nose. Viđe kol´ko ga je vamo, na ´iljade tona!
Idući dan njih dvojica na straži, kad eto njih opet, ali ovaj puta desetak kradljivaca kamena. Dojuriše iz šume pa trpaj kamenje u vreće. Ljutiti komandir poviče repetirajući pušku:
– Marš, bando lopovska! Probajte opet doći, neko će da zaliježe zauvijek na ovu stijenu!
– E, jesi živčan – opet ga smiruje kolega. Nećeš valjda za par kamenja ruke da okrvaviš!?
– Bogomi hoću! Ne može se samo tako da krade naše, pa makar i kamenje bilo!
I treći dan opet ista postava na straži, čak malo i pojačana, da se kamenokradice opet ne pojave. Cijeli dan ništa, a onda predvečer, šumskim putem dojuri “Tamić”, a na njemu opet ekipa spremna na utovar. Akcija je bila pravi “blic krieg” pa je kamiončić jedva krenuo pun kamenja, put granice. Stražari su opet bili prespori pa je komandir tek stigao opaliti nekoliko hitaca upozorenja.
– E, jesi lud! Nek voze kamenje, šta će ti, ima ga cijela planina – opet pomirljivo zbori flegmatični kolega. Na to će ljutito komandir:
– Ma, znaš šta! Ako se slučajno ispod ovog kamenja ukaže obradiva zemlja, ti će svojeručno da je obrađuješ!

Naravnoučenije je više nego jasno.