Sneg je opet, Snežana

U Bosni za takve vremenske ispade imaju sjajan izraz: kijamet. U subotu, na godišnjicu Lennonove smrti, takav se vremenski marifetluk obrušio na ovaj dio svijeta. Lijepo su metereolozi najavili, mi na radiju nekoliko dana trubili o tome pa je bilo za očekivati da će to obrušavanje pola metra bijelih koka s neba proći u duhu nekadašnje akcije NNNI… Ali, ispalo je da danas, u 21. stoljeću, u naponu informatičkih mogućnosti i svih drugih tehničko-tehnoloških čuda, ta kratica znači: Nisam, Ne znam, Neću I jebiga…

Ovako je to bilo: Krenuo na posao u 5 i 5, k’o u pjesmi, jer već je na cesti bilo desetak centimetara snijega. Uparkirah u podnožju zgrade, sve misleć’ da će netko očistiti prilaz zgradi i bankomatima, pa neću morati lopatati u pola jedan, na kraju šihte. Subota je u stvari idealan dan za padanje snijega, jer škole ne rade, na posao idu samo oni koji rade kod privatnika i pokoji nevoljnik iz državnog sektora. Međutua, problemi brzo počeše… Kako sam i ja subotom sam, ‘jedan kroz jedan’, krenem iz ranijeg zvati službe, dok im bijesni građani ne počnu skidati svece s neba jer, ma kako da oni čiste, uvijek će biti onih koji za Zimsku službu imaju drvlja i kamenja u pripremi. Iskopam nekoliko brojeva pa u akciju. Zovem ‘Ceste’ jednom – ništa. Drugi put – opet 15 puta odzvoni na Logorištu, nitko slušalicu ne diže. Probam Čistoću – isti rezultat. Okanim se fiksnih brojeva, zovem njihove direktore na mobitele. Pretplatnik ne odgovara na vaš poziv, veli ona automatska nadrkana koza pa me još poduči: pokušajte ponovo. Poslušam ja nju, šta ću, ali opet ćorak. Ide mi već i ‘Jutarnja kronika’ s državnog radija pa premiksam to u sekundi, kaneći zvati dalje, jer vani se više ništa ne vidi od vijavice, a čujem da već zaglavljenici u snijeg živčano turiraju svoje smrznute ljubimce. Zovu s Turnja, već pol’ vure nemamo vode! Objavim to, a za minutu zovu iz Sajevca Kamenskog i Mikšića, ni mi nemamo vode. Evo, zovem, obećavam pa okrenem Vodovod. Zvoni dugo i ‘ajd, fala Bogu, javi se netko. Veli: znamo, izgleda neki vel’ki kvar, upravo se trpamo u kamionče… E, Dado, jes’ to ti, pita vodomeštar. Jesam. Ovdje tvoj kolega tamburaš, svirali smo ono jednom skupa, znaš… E, majstore, ako ti nije teško javi kad dijagnosticirate kvar! ‘Oću, bez brige.

Opet napravim krug zvanja Zimske službe, dobijem tek šefića iz Zelenila, koji veli da oni stružu nogostupe, a za drugo nek zovem te i te, odnosno, one koje već sat i pol zovem uzalud. Nema struje ni u Goradnjem ni Doladnjem Velemeriću, pitaj ka’ je! – pjene se ne Brajci. Dado, jesu ti se javili učenici kaj su jutros otputovali u Graz, sve kroz suze pita jedna zabrinuta mama. Pa kud u Graz, nije za ići ni na Gradac ili Husje, kamoli kroz Sloveniju i Austriju!? Nemam informacija, saznat ću ako ikako bude išlo, tješim majku kao Krist jeruzalemske žene na Golgoti. Bok, majstore! Evo javljam se s autoceste, idem u Zagreb, niš’ ni’ očišćeno! Urla u mobitel kamiondžija Janje, psujući gadno i sočno. Ništa, ja lajem u eter kako se čisti po prioritetima i samo strpljivo tko mora na cestu, a najbolje da im današnja himna bude Gopčeva: Natrag u garažu.

Približava se osam sati i izvješće iz policije, a ispostavlja se da oni znaju isto što i ja. Dakle – ništa. Ne preostaje mi drugo nego zvati čarobni broj 112, da mi oni daju kakav broj na koji će se javiti netko tko rukovodi svim tim ljudima i tehnikom i reći par informacija, da ne moram kemijati i dalje sam i po inspiraciji. Uh, već mi se piša, al’ stisnit ću. Iz centra mi daju tri nova broja mobitela. Okrenem prvi, nekakav 098… Dobro jutro, Zimska služba? Jebala vas zimska služba, da vas jebala! Već dve godine me zajebavaju i smetaju! To je privatni broj, sikće ženski glas s druge strane. Pardon, zovite ove u Centar, da izbriši taj broj s menija. Zovem idući broj, sve u strahu da ne dobijem kakvog ljubomornog muža, koji se javio na ženin mobitel, jer zove sumnjivi broj… Ajd’, fala Bogu, javi se glavni operativac iz Čistoće. I on je srdačan, rekao bi on meni koliko kamiona, ralica čisti, ali ne može! Kako, zašto? Nemam ovlasti davati medijima nikakve podatke, veli on pokunjeno, samo direktor to može, žalosno će ovaj medijski ‘eunuh’. Pa zvao ja direktora, ne javlja se! Probaj glasnogovornicu, veli… Pa koji je ovo gnjurac? Lagano mi para na uši ide, piša mi se sve jače, a već lagano osjećam pritisak i na susjednoj ‘istovarnoj rampi’…

Naravo subota je, slobodan dan, kakav je to rukovodilac koji nije na skijanju, kolinju ili ne spava bar do podneva… Ej, majstore, evo našli kvar, zove moj tamburaš s Turnja. Tu kod igrališta puklo, imamo posla par sati! Ma ljubim te u F-dur. Nema struje u Varošu! Novi vapaj. Nemam ni ja koga zvati. Odgođena predstava lutkarskog kazališta, veli Gaga iz Zorin doma. Objavim. Za minutu dva poziva – odgađa se buvljak pa onda velečasni iz Cerovca moli da objavim kako je molitva i duhovna obnova zakazana za popodne otkazana. Može. A sila Boga ne moli pa konačno odem do WC-a, jer ću se zapišat k’o promrzli ‘ker’. Složim prve vijesti, za vrijeme kojih zvone sva tri telefona. Kaj’ je z dicom, jesu stigli u Graz? Kada će u Pauriju dojt struja? Reci mi je l’ imaš broj od one krmače od srede, i dva tri broja od odojkov’? Tata, kupi crnu boju za printer. Odgađa se otvorenje klizališta – objavi odmah. Pojačaj reklamu večeras za kino, mi ne odgađamo! Imaš karte za Cetinskog? Kada će bit nagradna igra za …?

Ok, ekipa. Vidim da ovako ‘sam u kući’ ne stižem namirit’ sve sam, pogotovo kad me oni glavni ne doživljavaju i ne daju bar malo informacija o stanju vani, koje je svake minute sve gore. Popizdim pa k’o ovca jalovica frustrirani dreknem u eter – da lako tako. Sitna raja i šljakeri rade, a poglavice ne mrdaju nožnim malim prstom! Dotuklo me kad sam zvao prvog čovjeka ‘cestara’ negdje oko pola deset, a on me elegantno skinuo ‘s kursa’ i tako dvaput… Njega sam prije par godina zvao za slične mećave i to, bezobraznik jedan, u 6.50 ujutro!? Tada je cvilio kako mi nije neugodno zvati ga na službeni mobitel, a on je još doma!? Pa dijete sam mu probudio zvonjavom! Ali, snijeg, službe, podaci… Ma ja radim od pola osam! Šta vi mislite da nitko ne radi u firmi!? Možda radi, ali nitko se ne javlja! Klik. Ode on obijesan i cendrav, a ja bijesan i, kako Srbi kažu, ‘alav’… Dvije minute do vijesti, ja nemam ništa pripremljeno!? Ma, čemu panika. ‘Ajmo jingle pa udri vijesti iz glave, treba štedjeti papir i sačuvati šume! Uostalom, koliko znam, toliko sam i ‘pročitao’. Snijeg, led, zatvorene ceste, službe, nadljudski napori, savjeti, oprez. Temperaturu velim otprilike, prognozu imam u malom prstu i to je to…

Oko pola jedanaest evo prvog direktora kojeg se primila moja strelica. ‘Ivan od vode’ ponavlja sve ono što su mi blatnjavi momci iz grabe već javili, uz opasku da ne spavaju baš svi veliki šefovi, iako je neradna subota. Mamicu mu, pa i našoj Tamari je slobodan dan pa mi se javila iz zametenog Karlovca. Šefica je isto slobodna pa ipak puni web informacijama i javlja mi kakvo je stanje u njenom ‘srezu’… ‘Proračunci’ koriste blagodati svojih još uvijek punih jasala. Kvarno pomislim – a da ih sindikalisti subotom pozovu na prosvjed zbog rezanja plaća i ukidanja bonusa, božićnica i ostalih nama iz neproračunskog sektora nejasnih pojmova, u šest ujutro bi sa zviždaljkama bili na Markovu trgu…

Pas mi je nestal još u nedelju, je l’ ki zval? Posavac, čipiran je… Recite svima koji sad čistiju parkiralište pa mećeju gajbe od pive i kištre od drv’ da im jeba pas mater! U Luščiću je prvi to napravil upravnik zgrade! Zvala sam komunalne radare pa se niki ne javlja! Stvarno, gospođo, budite uporni, u ponedjeljak su sigurno tamo… Preko glasnogovornice (!?) dopirem konačno i do prvog ‘čistača’. Nije čuo mobitel, čistio je svoj auto. Ispriča on isto što mi je neslužbeno rakao njegov potčinjeni, a koji ima ‘silenzio stampa’. Isto kao i momci iz rova, koji su pri kraju krpanja cijevi na Turnju. Pa kakav je to birokratski splet crijeva? Zar bi mi vodomeštar rekao kako upravo ubacuju prah Antraxa u cjevovod ili šef voznog parka Čistoće da baš idu čistiti dvorišta i parkirališta čelnicima i čimbenicima? Dajte malo olabavite i budite na usluzi bar medijima koji imaju volju građanima dati pravu informaciju. A kad oni kupe kosilicu, kamion šestoton koji juri kao avijon, mi moramo letjeti to poslikati i pohvaliti ih za ulaganja. A kad nama treba infomacija neophodna za građane – onda je neradna subota. Što taj famozni Stožer ne imenuje nekoga koji će obavještavati medije o stanju u ovakvim situacijama? Bar nas koji smo zainteresirano što promptnije informirati narod…

Podne je. Od djece i profesora iz Graza ni pisma ni razglednice ni poziva ni poruke… Doznam ime jedne nastavnice i sjetim se… Pa ja sam toj ženi svirao na svadbi! Prekopam stare vizitke i nađem broj. Zovem – naravno ništa. Skup roaming – pošaljem alarmantu poruku jer mame i bake zovu nemilice. Već pri kraju šihte, oko pola jedan, javi se ona – sretno stigli, čemu frka!? Objavim i to, uz još par odgoda, i gladan k’o vuk pojedem par krvavica od prekjučer, bez kruha, samo s senfom. Zadovoljno se podrignem pa, uz Tominu pomoć, evakuiram auto iz nanosa. Usput sam još obavio i predaju bombona kao Sveti Nikola mladim tekvandoašima. To je ona priča kad mi oni za 2.15 sec. otmu 15 (!?) kila slatkiša.

Snijega vani pola metra, dokližem do garaže pa upalim teve da vidim kako to drugi rade… Na teletekstu pročitam vijest, kako je žena u Srbiji rodila u autu zametenom mećavom. Dete će da se zove, naravno – Snežana. Gorko se nasmijah. Čovječe, prije sam doznao vijest o porodu u Banatu, nego koliko vozila čisti ceste i koji su pravci prohodni… Šaban Šaulić još u sedamdesetima je pjevao:

Sneg je opet Snežana…

Dolazi zima hladna i duga
k’o suza pada pahulja mala
kratko će živeti k’o ljubav naša
možda to nisi, Snežana, znala

Sneg je, Snežana

Davno se nisam video s tobom
decembra jednog poslednji put
oprosti što sam te noći bio
beskrajno tužan, na tebe ljut

Sneg je, Snežana
a mnogo dana nas deli
sneg je opet, Snežana
k’o onda kad smo se sreli