Stari vojak

Kraj ljeta je 1990.Dino je po stoti put provjeravao sadržaj torbe koju je mrzio iz dna duše. Sportska je to torba koju je napunio s neophodnim potrepštinama za život u idućih najmanje 11 i pol mjeseci, koliko je trajao vojni rok na koji ga je upućivao poziv nadležnog ureda u Sarajevu.

Nije mu se baš išlo u uniformu iz najmanje pet razloga- tek je upisao povijest i engleski na Filozofskom fakultetu, iza njega je prekrasno ljeto s Anom, djevojkom od koje se ne odvaja već dvije godine, mrzi svaki oblik života pod komandom, tek mu je 19 godina i na koncu, u cijeloj se državi opako kuha i sve se glasnije čuje zveket oružja, evo u Hrvatskoj već niču prve barikade…

Vrlo sličnim se poslom bavio i Aleksandar koji je svoju putnu torbu punio higijenskim potrepštinama u Zemunu. On je bio jednako razočaran godinom koju će umjesto po beogradskim klubovima i na politologiji koju je upisao, provesti Dunavom uzvodno- u Novom Sadu. Njega je u vojsku po kratkom postupku poslao otac, podoficir JNA, koji je smatrao kako jedino vojska od tog razularenog derišta može da napravi čoveka !?

U silnoj želji da mu oteža to čeličenje preko svojih veza u nadležnom uredu isposlovao je da ga upute u Strumicu, jer na Kosovu je ipak malo opasno, može lako glava da se izgubi, govorio je Milutin, ali je Saša imao malo jače adute i na kraju dobio poziv za pitomu vojnu poštu 80 kilometara od Zemuna. Otac njegove djevojke bio je važna faca u vojnom odsjeku, pa je Milutin bijesan ispraćao sina u vojsku, u koju umalo da nije otišao tramvajem, kako je gunđao sebi u bradu…

Tako su se u maglovito vojvođansko jutro na željezničkoj stanici u Novom Sadu našli Dino i Saša. Dovoljno je bilo da se pogledaju na peronu punom zbunjenih sličnih nevoljnika da shvate kako su istim poslom tu. Saša je procijedio:
Koja vojna pošta, soldat?
Dino s papirića pročita- 3876 !
– Jebote, onda smo komšije idućih godinu dana, ja isto imam „uputnicu“ za Petrovaradin!
Stisak ruke, upoznavanje , pa prva zajednička akcija – izbjeći“ bele uprtače“ vojne policajce koji su sve buduće remce trpali u kamione i vozili prema kasarnama, da ne lutaju nepoznatim gradom.
– Pravi se mutav, ajmo odavde ! Imamo vremena do popodne da naš ošišaju, valja upoznati grad- kaže Saša i žurnim se korakom uputi prema taksi stajalištu. Dini se svidjela ideja, pa su za desetak minuta sjedili na terasi hotela na središnjem trgu i gledali u veliki spomenik i pročelje katedrale.
Lep grad. Beograd je postao pravi zverinjak, ovde mi se čini da se živi polaganije. Kako je u Sarajevu ?
Otkako je Vučko donio svjetskih žvaka, – dobro je . Puno se svira, raja se super zabavlja, teško mi bilo otić’… E, kako to da si ti doš’o vozom ? Mog’o te neko i autom prebacit’ ?
Ma, namerno sam seo u voz, samo da osetim onu atmosferu iz Čorbine pesme- Neke su žene pratile vojnike, to mi je super stvar…Znaš ono- piletina , pivo, pijani kreteni…! Ispratila me Milica, a u vagonu sve puno pijanih i lagano osmrdelih regruta što ih pokupio voz iz Skopja do ovde. Morao sam to da osetim ! ‘Ko je tebi mahao s perona ?
Ana, moja djevojka. Oca nemam, stradao u Njemačkoj na baušteli, a majka je bolesna, slabo izlazi iz kuće. Teško mi bilo otići, nekako se bojim belaja, ne miriše ovo mahanje zastavama i udaranje po ratnim bubnjevima na dobro…
Neće valjda kevu im nabrijanu, baš sad kad smo mi na redu za puške …!?
U Petrovaradinskoj kasarni su ih ošišali, zadužili opremom i poslali među ostale veziste telefonce. Saša je to prokomentirao narodnom poslovicom- rodila majka propalicu, da vuče žicu i motalicu!

Dani su im išli brzo- svakodnevna obuka, gaženje od strane desetara i vodnika, bježanje u kantinu, pisanje pisama, čekanje svečane zakletve, na koju Dini nije došao nitko, a Saši otac, s kojim se posvađao desetak puta u tih par sati i Milica, kojoj se jako sviđao s kratkom kosom, jer kući je gajio onu groznu fudbalerku.

Družeći se po cijele dane njih su dvojica postali baš dobri prijatelji. Obojica rokeri, pa su uglavnom izbjegavali ostale koji su redom slušali Radio Šabac, koji su kako je Saša zaključio samo greškom ponekad pustili neku pjesmu u kojoj nema harmonike!? Nekako su se domogli gitare, a kako su oba znali svirati, predvečernje sviranje i pjevanje bilo je melem za ranjene duše.
Novi Sad i tvrđavu s onim neobičnim satom koji ide naopako i čestim koncertima osam ili više tamburaša koje su znali slušati sa stražarskih mjesta vikendom , morali su napustiti čim su završili osnovnu obuku. Jednog jutra, na smotri, dežurni je pročitao njihova imena uz još četvoricu vojnika koji će u , kako su to zvali – otkomandu na vrh Fruške gore u vojni objekt s odašiljačem veze koji se zove Crveni Čot!
Dobro da nije Crven ban !? – promrmlja Saša, nezadovoljan što idu gore na brdo, u tu pripizdinu na pola puta do Marsa!?
Srećom po njih, jer ih je ubila dosada od silnih dežurstava uz uređaje i potpuna izoliranost od civilizacije, taj izlet potrajao je stotinjak dana, kad je uslijedila nova zapovijed i nova selidba. Dobili su po pet dana produženog vikend dopusta, a kad se vrate u Novi Sad, njih dvojicu šalju u prekomandu, rekli su im.
A, gde, sad ? Jel može na Avalu i tamo ima brdo i odašiljač, a meni bliže kući- nabacio je Saša, a Dino dodao- ja nemam ništa protiv Trebevića, he, he…
Marš kući i bez priče! Zarežao je kapetan- nije JNA turistička agencija, da se bira destinacija, bre!
Dino je svaki trenutak proveo s Anom, naravno i majkom koja mu je kuhala samo njegova omiljena jela, jer za razliku od većine koji se od vojničkog pasulja poprave s težinom, on je nekoliko kilograma posijao po Fruškoj gori…Saša je krstario prestonicom uzduž i popreko , pa mu se baš nije išlo nazad, ali, pola je već prošlo, pa kud da ih bace, izdržat će. Uostalom, pravi su drugari, ostali neka grickaju pesak. To mu je bila omiljena poštapalica.
Iz toplih kreveta i valjanja s živim ženskim bićima, s maminih trpeza, Saša i Dino teška su koraka ušli u kasarnu koju su preplavila nova obrijana i ošišana lica. Stigli su aprilci, novi remci.
Oni su razdužili opremu, pozdravili se s svojom klasom i doznali kud ih voze da odsluže drugo dio roka.
Sveta Gera.
Šta je to ? Neki manastir ?- zinuli su.
Ne, to je sličan objekt kao i Crveni Čot, odašiljač, vojni i civilni, to vam je VP Novo Mesto, Slovenija, a ta mala kasarna na vrhu Žumberka. Kovačeviću i Đorđeviću, upadajte u Pinzgauer, pišite, pošaljite razglednicu, srećno!

Kad su ih nakon cjelodnevnog truckanja u neudobnom vojnom vozilu isporučili u krugu omanjeg objekta, činilo im se kao da su u nekoj drugoj dimenziji.
Sad smo stvarno blizu vasione, promucao je Saša. Ovo je na ‘iljadu metara nadmorske visine, trebat će mi maska za kiseonik !?
Dino je također imao problema. Uporno mu se činilo da sunce izlazi na sjeveru!?
Saša mu je rekao da izlazi na istoku, nek’ se ne pravi lud, jer to je premalo da ga otpuste iz vojske , međutim Dino je ostao pri svom i nikako nije mogao locirati strane svijeta, ni u kom je smjeru Sarajevo. Za vedrih noći mogli su vidjeti svjetla Zagreba, ali Dino je i dalje bio dezorijentiran.
Za razliku od njihove svakodnevice koja je bila baš u skladu s onom : leži, diž’se, ustaj, sedi! Svaki dan isto- dežurstva uz uređaje koji ravnomjerno svijetle, javljanje u bazu u Novom Mestu i tumaranje brdom na koje su jedino vikendom znali doći planinari koji su se držali svog Doma, dviju crkvica i civilnog odašiljača odakle je pucao pogled do Austrije, Mađarske i do Velebita.
Kad bi išli u dolinu, to je bilo vojnim kamionom u Metliku, a rekli su im i da mogu u malo udaljeniji Ozalj. Izlaz je bio jednom u tjednu, pa koji dan izaberu, a da dežurstva ne trpe.
Metlika im je bila dosadna, nit bioskopa nit pozorišta, kukao je Saša, a u kafanama ništa nisu razumjeli, ni srbohrvaščinu koju su svi znali ali su mumljali i frfljali, a kamoli slovenski, koji je Saši bio baš strani jezik, dok je Dino je nešto razumio i pokušavao saznati još riječi, jer jako je volio slušati Lačni Frantz . Kupio je čak i rječnik i to englesko slovenski, jer mu treba malo vježbe prije nego zasjedne u studentske klupe.
Nova saznanja o jeziku provjeravao je skidajući na gitari Predinove pjesme koje su imale odličnu atmosferu, koju je on sve više razumio, kako bi neke nerazumljive fraze uspio prevesti.
Gdo je tebe Praslovan, plavati učil, da si preplaval tisto rusko reko… inače u toj pjesmi razumio je samo stih – In zajebali vse , kaj se je zajebat dalo….!?
Saši se sviđala ta Dinina zanimacija, pa ga je zvao Dinojanez Kovačevič z trdim č, jer su ionako bili na čuki koju Slovenci zovu- Trdinov vrh .
Dok su oni svirali i pjevali, križali dane na kalendaru i s vremena na vrijeme s vrha brda urlali : Sitnoooooo!!! Još samo 152 danaaaaa do slobode…u ostatku zemlje sve je vodilo u sukob, dok je riječ rat, postala dio gotovo svakog razgovora, koji su bili puni strepnje i neizvjesnosti. Pisma koja su pisali bila su sve kraća, a isto tako dobivali su po par redaka, koji su se svodili na- čuvajte se, samo da se ne zapuca prije nego se vratite kući…

Da je vrag odnio šalu znali su po sve češćim kontrolama nadređenih iz doline, po vijestima koje su gledali na ekranu. Pucalo se u Pakracu, ginulo na Plitvicama, na Kosovu vri… Oduvijek je bilo budala i rata, pljunu Saša i otvori im po jednu konzervu Laškog. – ‘Oćemo u Ozalj u petak, već mi dosadila Metlika !? Može, reći ćemo šoferu da nas vozi tamo, krenut ćemo ranije, složi se Dino.
Vojni kamion stao je u centru mjesta, a prvo što su vidjeli bio je dvorac na hridi iznad Kupe, pa su umjesto u birtiju u kojoj su završili svi SMB putnici iz kamiona, Dino i Saša krenuli prema tom zdanju.
Oko dvorca i ispod njega bilo parkirano na stotine automobila. Kraj travnja je ,vjerojatno svadba, zaključili su, ali nisu bili u pravu- u velikoj sali u prizemlju u tijeku je bio veliki skup o 320. godišnjici poznate urote Zrinskih i Frankopana, a kazao im je to čovjek koji je radio u knjižnici i čitaonici koja je bila također smještena u dvorcu.
– Zanimljivo, čitao sam o tome, kazao je Dino, dok je Saša bio u potrazi za pivom ili nečim čime bi ugasio žeđ. Knjižničar ih je pozvao u svoje carstvo puno knjiga, iz malog hladnjaka izvukao tri piva, jer i sam je žedan, a skup već dugo traje, pa dobro da ima s kime popiti i malo ih poučiti o tom događaju, pogotovo jer je Dino stalno zapitkivao o smaknuću kod Beča i druge detalje. Uostalom upisao je historiju, povijest, svejedno.
Evo, gospon vojnik, tu vam je prospekt o dvorcu, zemite si ovu malu knjižicu o uroti, baš mi je drago kaj vas to zanima…A, otkud ste vi dečki?
Razgovor je potrajao, dotakli su se svega i svačega, naravno i aktualne situacije i modernih urota, pa kad su začuli žamor u atriju, znali su da je skup gotov i da valja poći dalje. Knjižničar se pokazao kao sjajan domaćin, nije im dao otići, već je donio tacnu punu svega „pod 45“, flašu domaćeg vina žutog kao cekin , pa su nastavili svoje razgovore ugodne siti i fino omamljeni vinom za koje su saznali da se zove muškat. Dopalo im se – sve.
Obećali su knjižničaru da će i idući put kad navrate u Ozalj doći k njemu, jer danas nisu pri novcima, pa im je ovaj švedsko ozaljski stol ,baš dobro došao!

Dino je doslovno progutao štivo što je pokupio u Ozlju, saznao sve o povijesti mjesta, a naravno najjače ga se dojmilo ono Petrovo pismo Ani Katarini, iako ,kao ni Predinove pjesme nije baš sve razumio s obzirom na arhaičan izričaj, ali ako je preveo Praslovana i pjesmu koju je nedavno otkrio a zove se, o kako prigodno – Stari vojak, prevest će on i ovo pismo puno ljubavi i pažnje.
Jednog popodneva slušao je radio i čuo zanimljiv valcer ritam, slovensku harmoniku i tekst o starom vojaku. Dok je on stisnuo Rec na kazetofonu pola pjesme je već otišlo, ali čuo je dovoljno da kasnije na gitari pokuša skinuti harme. Odlučio je dio teksta prilagoditi njihovoj situaciji , pa se s vrha Žumberka danima orilo :
A to ne može svak, kod jaz stari vojak i posebno dio, a to ne može svak, kod jaz otpuščeni vojak !? Inače, pjesma je govorila o radniku kojeg izrabljuju i na kraju otpuštaju, ali njima to nije bilo važno !? Oni su stari vojaki, a ako bude sreće, uskoro i otpuščeni vojaki, iako se sve glasnije priča, da bi se zbog sve situacije vojni rok mogao – produžiti!?

Kad se u lipnju te ’91.baš sve zakuhalo nisu više išli niti u Metliku ni u Ozalj. Ukinuti su redovni ili bilo kakvi dopusti, zadužilo se još bojeve municije, udvostručile se straže.
Ako se ovo ne smiri, ja bežim u Austriju, keve mi, režao je Saša. Ajmo zajedno, dok se oni snađu, mi smo u Klagenfurtu ili bilo gde…Ode ovo u tri lepe materine!?
Dino ga je smirivao, iako je i sam vidio da, iako su pomalo izolirani tu na vrhu planine, ne sluti na miran završetak…
Slovenija i Hrvatska proglasile su neovisnost, borbena gotovost podignuta je na najviši stupanj.

Tog jutra dobili su naređenje da moraju kamionom u Metliku, tamo će u što kraćem roku pretovariti neke neophodne stvari iz drugog kamiona koji opskrbljuje takva izdvojena mjesta poput njihovog, a popodne će na putu prema Črnomlju na dogovorenom mjestu obaviti primopredaju. Nakon toga, svakako prije mraka moraju se vratiti na Geru- tumačio je komandant kasarne.
Idu Dimče kao šofer, Kovačević i Đorđević u pratnji! Puške držite u kamionu, pištolje koje će vam dati magaciner ispod jakne da se ne vide! Ne nasedajte na nikakve provokacije, ne zadržavajte se u mestu, pravac na parkiralište ! Dimče zna gde je , pretovar i tutanj u bazu! Jel’ jasno?
Samo da vam kažem, ovi slovenski lugari, teritorijalci, šta su već, napali su jutros naše na graničnom prelazu u Radgoni, dakle, rat je! Nema zajebancije!
Pas mater, opsuju Saša i Dino gotovo u glas – ne može to sranje proći bez nas….
U svoj nevolji, Dini je bilo drago da idu u grad, jer konačno će moći poslati pismo Ani koje već dva tjedna drži u ladici, a pošta nit’ im dolazi nit’ odlazi…

Čim su došli u Metliku namolio je Dimčeta da mu stane kod pošte, kako bi samo istrčao i poslao pismo. Saša je negodovao ,ali Dino je bio uporan. Parkirali su u pokrajnjoj uličici, Dino istrči i sjuri se u mali poštanski ured. Prodrma vrata, zaključana !?
Pa, kako?
Pokuca, a s druge strane stakla ženski glas mu hladno i nezainteresirano priopći :
Ura so 14.15 zaprto je, delavni čas je do 14, pa še od 16.30 do 20 !?
Dajte, molim vas, samo uzmite ovo pismo, važno je! Platit ću vam, evo imam 10 maraka!
Ni možno, žalim! Maste sandučić pred pošto, tovariš !
O, jebem ti sreću, procijedi Dino i krenu prema žutom sandučiću koju mu se nije činio pouzdan, ali nema druge.
Taman je izvadio pismo, kad se oko njega stvori petorica mladića, naoružanih kamenjem, a jedan je imao i bejzbol palicu !?
Marš okupatorji ! Raus! – prijetili su i vikali bijesno.
Samo da bacim pismo, molim vas, nisam ja nikakav okupator! Prosim vas ,fantje!
Beži nam z oči, zdaj te bumo pretepli! Pismo pošiljaj z golobom pismonošom, he,he!- iscerio se jedan krezubi mladac.

U tom trenutku Dimče je dojurio s kamionom, Saša otvorio vrata i očajan i razočaran Dino uskoči, jer je onaj s palicom već krenuo prema njemu.
Pismo će nam glave doći, kevu im ga nabijem! Vozi Dimče na to parkiralište dok nas nisu zatukli ovi zmajčeki!
Pretovar je bio brz, pa su se okolnim cesticama uputili prema izlazu iz Metlike, valjalo je što prije maknuti se na sigurno.
Dino je bio na rubu suza, jer nije bacio pismo, ali ubrzo su nastupile gore nevolje. Kamion je na prvom brdašcu počeo zanositi i Dimče ga je teškom muko zaustavio uz rub ceste. Prednja desna guma bila je prazna !?
Mislim da su pobacali čavle po cesti, vidi dva eksera smo pokupili!?
Vas dvojica, puške u ruke i stražarite, ja idem da promenim gumu,imam dve rezervne.
Potrajalo je to malo duže, jer Dimče je našao čavao i u zadnjoj lijevoj. Cesta je bila prazna, iz daljine se čulo nekoliko pucnjeva.
Dimče, požuri, jebemu! Kako bre oni u Formuli 1 u boksu promene gumu za deset sekundi, mi već dva sata čekamo da nas ovi hudiči diskvalifikuju iz borbe!
Gotovo je ! Begamo ,pa nek nam pomognu katolički i pravoslavni Bog, Alah, Buda , Sai Baba i Centralni komitet !

Hvatao se prvi mrak, vozili su se polako kroz gustu šumu, bili na koji kilometar do cilja, kad se iz šume začuo pucanj. Dimčetova glava pala je na volan, a kamion se nastavio nekontrolirano kretati i ubrzo se survao u duboku provaliju.

Stara je godina, zadnji dan 1991.

Iako je prometovanje na brojnim pravcima nemoguće, autobusi iz Beograda vozili su na jug i sjever, pa i do Sarajeva. Jednim takvim polupraznim Lastinim, Saša je doputovao u maglovit grad na Miljacki.
Bojao se tog puta ,odgađao ga je , ali morao je upoznati Anu, osjećao je da je to dužan.
Šepajući je izašao iz prezagrijanog autobusa, stisnuo onu svoju prokletu vojničku putnu torbu i pogledom potražio koja bi od prisutnih mogla biti Ana.
Ona je njega prva ugledala i potrčala u susret .
Nijemi zagrljaj potrajao je. Očiju prepunih suza gledali su se i trebalo je vremena da iz njih izađu bilo kakve riječi.
Idemo na Ilidžu, tamo smo Dino i ja najviše voljeli odlaziti, pa ćeš mi tamo reći sve, drago mi je što te vidim, Saša- kazala je Ana kad se pribrala i zovnula taxi.
Sjedili su uz peć omanjeg restorana i promatrali lijep okoliš Vrela Bosne.
Ovdje smo se Dino i ja upoznali na jednom teferiću, ovdje je bilo vrelo naše ljubavi. Ovdje smo trebali i ostarjeti, ali, što ćeš….
Sad mi polako ispričaj što se to vama desilo na tom ukletom Žumberku. Molim te ne uljepšavaj ništa, želim čuti istinu, Dino te je jako volio, u pismima je pisao više o tebi nego o sebi- reče Ana vadeći novu maramicu .Znala je, trebat će joj.
Ne znam kako je Armija to vama objasnila, ja se sećam pucnja i kamiona koji se survao u provaliju. Kad smo se nakon ne znam koliko prevrtanja zaustavili, ja sam bio pri svesti, Dimče se sav krvav nije micao, a Dine nije bilo u kabini …Iako me noga užasno bolela, ispuzao sam van i dozivao ga. Čuo sam stenjanje iza jednog stabla i shvatio da je on kako je bio do vrata, ispao iz kabine. Dopuzao sam do njega, i on mi je samo stigao pružiti pismo za tebe, koje je taj dan pokušavao poslati … Pokušao je nešto reći, ali samo je zaklopio oči…
Ja sam urlao iz sveg glasa, zvao upomoć a kad sam ugledao kako se približava netko s baterijskim lampama , pozlilo mi i nestalo filma.
Kad sam se probudio bio sam u bolnici. Rekli su mi da je Dino mrtav, Dimče je toliko polomljen i ranjen da će ostati invalid, a meni je slomljena noga, skoro sva rebra , kazaše da nema centimetra tela bez masnica i ogrebotina, ali izvući ćeš se…! Navodno su na nas pucali nekakvi lokalni pijani dripci kojima je netko rekao kako je jedan njihov iz društva poginuo kod te Radgone, pa su oni krenuli osvetiti ga!?
Kasnije su saznali da se ovaj napio i spavao negde, a da se taj što je stvarno poginuo – slično zove, ali je iz Maribora!?

Stavio je svoje ruke Ani na ramena i muklo procijedio;
– Ana, osećam se kriv što sam ja živ, a Dino nije, zato mi je teško bilo doći, ali glupo je da ti ja poštom šaljem ovo pismo, kad već Dino nije uspeo, a to mu je bila poslednja želja.
Izvoli, pa kad pročitaš, kaži mi šta je napisao – i pruži joj zgužvanu kovertu s njezinim imenom i adresom, dok je iza pisalo tvoj Dinosaur. Tako ga je od milja zvala.
Otvorit ću ga odmah, hvala ti Saša! Samo da se saberem…Konobar, stišajte malo tu muziku, ako može!?
Drhtavim prstima otvorila je pismo koje je trebala dobiti još prije pola godine.
Pogledala je Sašu, udahnula i počela čitati na glas.

Pismo je odisalo strepnjom, ali uz klasične doskočice kojima je Dino bio sklon. Pri kraju pisma s puno nježnosti pisao je o jednom drugom pismu koje je noć uoči smaknuća Petar Zrinski pisao svojoj supruzi Ani Katarini u neka davna vremena.
Pohvalio se kako je prevodio pjesme sa slovenskog, pa je i njoj preveo to pismo s starog hrvatskog jezika, tako da i ona razumije o koliko ljubavi se tu radi, a on bi volio kad bi našao takve riječi da izrazi njoj svoje osjećaje….
Ana obriše nove suze, otpije malo vode, pogleda Sašu, koji samo što nije zaplakao, pa nastavi…
Moje drago srce. Nemoj se žalostiti zbog ovoga mojeg pisma niti uzrujavati. Po Božjoj volji, sutra u deset sati će mi glavu sjeći, kao i tvojem bratu. Danas smo se mi svečano oprostili jedan od drugog. Zato pišem sada po ovom listu i od tebe tražim jedan konačni oproštaj, tebe moleći ako sam te u nečem naljutio ili ti se nečim zamjerio ( kako ja znam nekad ) oprosti mi.

Dalje nije mogla. Suze su natapale zgužvani list papira, nagnula se prema Saši koji se grčio od plača i dugo ostali zagrljeni i nijemi.
U praznom restoranu ,čije osoblje je shvatilo da se radi o posebnom trenutku, ugasili su glazbu i diskretno se povukli u kuhinju, čulo se samo pucketanje vatre iz kamina i teški uzdasi dvoje mladih ljudi.

Saša je prvi došao do zraka, pa se nasmiješio Ani.
Znam, sad bi Dino rekao – Šta je? Kakav je kijamet? Je’l neko umro ?
Ajmo onu našu:
Ljubit tako ne zna vsak , kot jaz stari vojak
A to ne može vsak , kod jaz otpuščeni vojak
Jer to ne može vsak ,kot jaz stari vojak!