Ročnici u niskom startu!
Opet će, nakon dugo vremena uplakane majke i ponosni očevi ispraćati svoja čeda u vojsku!
Moram priznati da nemam baš čvrsto mišljenje o tih osam tjedana obuke i života izvan obiteljskog gnijezda, jer mi sve to izgleda nekako drugačije od svega što se pod odlaskom u vojsku podrazumijeva, kakve emocije to izaziva kod onih koji odlaze“ pod pušku“, a kamoli onih koji mašu maramicom i kroz suze savjetuju- „čuvaj se sine“, ali i „čuvaj se kćeri“, jer i cure će na stražu!?
Hoće li biti onih klasičnih oproštajki s muzikom, odojkom i svom rodbinom koja se okuplja na sličnim veselicama…!?
Koliko dugo ročnici neće moći doma na vikend? Tjedan, mjesec ili nema mrdanja dok se ne okonča obuka i dobije časni otpust ?
Hoće li ijedan napisati klasično pismo ili bar razglednicu svojima, curi, dečku, društvu, poduzeću…?
Puno pitanja, jer ovo je nešto potpuno novo.
Ne pada mi na pamet vući paralele ili pametovati o „onoj vojsci“, kamoli uspoređivati ovaj produženi izlet i izbivanje od mamine kuhinje i tatinog auta, s danima rata i odlasku svih nas u nepoznato i opasno okružje.
Znam samo da je onaj model služenja vojske od 6 mjeseci bio jako skup sport za roditelje. Pričao mi jedan prijatelj da je umalo bankrotirao te godine kad mu je sinko služio u Puli. Razlog?
Pater familijas zbori ovako :
Jel’ mulac otišao put Pule, evo ga za dva tjedna doma. Dobio vikend slobodan, a mi ga vozimo natrag, jer imaju prisegu. Tu izgorimo za gorivo, naravno 100 € mu damo, nek’ mu se nađe…
Nakon dva tjedna, evo ga opet doma. Kaže posudio je za bus, one eure promijenio u gradu i skršio do zadnje lipe !?
Subota je dan za izlazak- stari natoči goriva u Opela, mama daj mi koju kunu (200 minimalno).
Otišao s ekipom u disko na brdo, netko mu na parkiralištu odvalio blatobran i ostrugao vrata, ili je on, al’ neće priznat’. Zaustavila ga policija, napuhao blizu 1 promil, stari zovi onog svog frenda (tad se još moglo nešto iskemijat’), uglavnom, ode dvije ‘iljadarka kuna na popravak auta i na večeru za gospona inspektora . Naravno, treba mu i koja kuna za iduća dva tjedna koje će provesti na braniku domovine…Pitam, pa kud potroši tu lovu- tamo ima za jesti, a kantina ima sindikalne cijene !?
On mi s visoka odbrusi : Nije to kao tvoja vojska u kojoj si se zdebljal 10 kila ! Klopa niš ne valja, moramo naručivat pizze i hamburgere. Popije se i pokoja piva. Šmugne se u grad, a Pula skupa, stari moj.
Treba mu bon za mobitel jer svaki dan zove curu i frendove. Nas je zvao samo kad je bio švorc, pa smo mu slali keš po šoferima autobusa. Čak je došao na ideju da mu otvorimo račun i nakrcamo ga lovom kad dobijemo plaću, da se ne pati ovako kao zadnji klošar i stalno mora posuđivat novce!?
Došlo mi je da odem u tu vojarnu i podmitim nekoga samo da ga skinu što prije, našao bi se razlog…
Jače sam brojao dane koji su mu ostali nego on, vjeruj mi!
Kad je konačno došao doma, mislio sam da sam spasio kućni buđet, ali on još pola godine nije htio tražiti posao, da se malo dobije od vojske!?
Slušam ga i nekako mi je došlo milo što imam žensku djecu koja nisu nimalo militaristički nastrojena, pa zato sad mirno čekam nove priče iz vojarni, a naravno i onih koji će doma strepiti, iako će tih osam tjedana proći dok si rek’o – Tik Tok!